Odrastanje uz depresivnu majku

Šta kada je depresija ta koja oblikuje njeno ponašanje, njene reči, njenu tišinu?

Detinjstvo u senci tuge

• Dete uz depresivnu majku često raste u tišini.
• Ne u onoj prijatnoj tišini mira, nego u tišini koja odjekuje prazninom.
• Majka sedi, ali je odsutna. Gleda, ali ne vidi. Ljubi, ali bez prisutnosti.
• I dete to oseća.
• Deca uvek osećaju.

U takvoj atmosferi, dete vrlo rano počinje da razvija osećaj odgovornosti za majčine emocije. Uči da bude „dobro“, da ne pravi probleme, da ne opterećuje.

Neka deca postaju mali spasioci, trudeći se da nasmeju mamu, da je oraspolože, da je izvuku iz tame. A kad to ne uspe, u njima raste osećaj krivice: „Nisam dovoljno dobro dete.“

Koje rane ostaju?

Odrastanje pored depresivne majke ostavlja tragove koji se osećaju i u odraslom dobu:

    •    Potreba da ugađamo drugima. Navikli smo da je naš zadatak da popravljamo raspoloženja.

    •    Stalni osećaj nedovoljnosti. Jer nismo mogli da izlečimo ono što nikada nije ni bilo u našoj moći.

    •    Strah od napuštanja. Ako se majka povlačila u svoju tugu, u detetu se rađao strah da će biti ostavljeno.

    •    Problem sa postavljanjem granica. Jer naučili smo da su potrebe drugih važnije od naših.

Istina koju moramo čuti

• Nijedno dete ne može izlečiti depresiju svoje majke.
• Nijedno dete nije odgovorno za to kako se majka oseća.
• Ali svako dete iz takvog doma u odraslom životu mora naučiti da odvoji: šta je moje, a šta je bilo njeno.

Kako lečiti te rane?

    1.   Priznaj sebi da je bilo teško.

Nije tvoje detinjstvo bilo „normalno“, iako si možda godinama ubeđivala sebe da jeste.

    2.   Oslobodi se krivice.

To nikada nije bila tvoja odgovornost. Nisi ti ta koja je trebala da leči, ti si trebala da budeš voljena i viđena.

    3.   Uči da prepoznaješ i poštuješ svoje potrebe.

Jer kao dete, tvoje potrebe su bile potisnute. Kao odrasla osoba, imaš pravo da ih staviš na prvo mesto.

    4.   Potraži podršku.

Razgovor, terapija, pisanje, zajednica — sve što pomaže da prestaneš da nosiš teret koji ti nikada nije pripadao.

Zašto je važno govoriti o ovome?

Zato što mnogi ljudi žive posledice takvog detinjstva, a da ih ne povezuju sa svojim sadašnjim životom.

Možda se pitaju zašto stalno žele da usreće druge.

Zašto se osećaju prazno i kad sve urade „kako treba“.

Zašto uvek strahuju da će biti napušteni.

Odgovor često leži u tom detinjstvu pored majke koja nije imala snage da bude prisutna.

I na kraju…

Majke su ljudi. One takođe pate. Ali kada dete raste u senci majčine tuge, ono odrasta prerano.

Naša je odgovornost kao odraslih da priznamo sebi tu ranu i da naučimo kako da živimo dalje, bez krivice i bez tereta koji nikada nije bio naš.

Za svako dete koje je odraslo prerano.

Autor kolumne: Milica Marić, psihoterapeut - specijalizovani bračni savetnik i stručnjak za odgoj dece