Odrastanje bez oca

Praznina koja se ne vidi, ali se oseća

Odrastanje bez oca ne mora da znači da je on fizički mrtav. Nekada je tu, ali emotivno odsutan. Nekada je daleko, nekada je izabrao da ne bude deo detetovog života.

Deca to osećaju kao prazninu. Kao da nedostaje deo slagalice koji niko drugi ne može popuniti.

Majka može da pruži ljubav i sigurnost, ali očinska figura ima svoje posebno mesto - i kada ga nema, to mesto ostaje prazno.

Koje rane ostavlja odsustvo oca?

    •    Osećaj napuštenosti. Dete uvek traži objašnjenje: „Zašto nije bio tu za mene?“ I često odgovor traži u sebi: „Zato što ja nisam dovoljno vredna/vredan.“

    •    Slika o sebi. Nedostatak očevog priznanja često vodi ka slabom samopouzdanju.

    •    Poteškoće u odnosima. Ljubavne veze umeju da budu izazovne, jer duboko u nama odzvanja strah da će i partner jednog dana otići.

    •    Preterana potreba za dokazivanjem. Kao da stalno želimo da nadoknadimo to što nismo imali očevu potvrdu.

Unutrašnje dete i njegov šapat

I u odraslom dobu, u nama živi ono dete koje je čekalo da se otac pojavi.

Čekalo je da ga pogleda, da ga pohvali, da ga zaštiti.

I ako toga nije bilo, unutrašnje dete i dalje šapuće: „Nisi dovoljno dobar. Nisi dovoljno važna.“

Ali istina je drugačija.

Odsustvo oca govori o njemu, a ne o detetu.

Kako lečiti tu ranu?

    1.   Priznaj prazninu.

Nisi je izmislila. Ona je tu i oblikovala je tvoje odrastanje.

    2.   Prestani da tražiš krivicu u sebi.

Njegova odsutnost nikada nije bila tvoja greška.

    3.   Nauči da gradiš odnose bez straha.

Ljudi oko tebe nisu tvoj otac. Ima onih koji ostaju.

    4.   Postani roditelj svom unutrašnjem detetu.

Ono dete u tebi i dalje čeka podršku i priznanje. Možeš mu ga dati sada — kao odrasla ti.

Zašto o ovome govorimo?

Zato što mnogo odraslih i dalje nosi posledice odsustva oca, a da toga nisu svesni.

Možda se uvek previše trude da zasluže ljubav.

Možda se boje napuštanja čak i kad partner to ne pokazuje.

Možda nikada ne prestaju da se osećaju „nedovoljno dobrim“.

Kada shvatimo da je ta rana nastala u detinjstvu, dobijamo šansu da je iscelimo u odraslom dobu.

I na kraju…

Odrastanje bez oca je rana koja ne zarasta sama. Ali kada je osvestimo, prestajemo da živimo u tišini i prestajemo da se definišemo njegovim odsustvom.

• Otac možda nije bio tu.
• Ali ti si ovde.
• I to je ono što menja sve.

Za svu decu koja su čekala.

Autor kolumne: Milica Marić, psihoterapeut - specijalizovani bračni savetnik i stručnjak za odgoj dece