Odrasla sam u nasilju - danas učim svoju decu da ljubav nije strah

Svakodnevna vika

Odrasla sam u kući u kojoj su vika i suze bili svakodnevica. Moj otac je bio strog, majka tiha i uplašena, a ja sam kao dete verovala da je to - ljubav. 

Kada bi se vratio s posla i zalupio vratima, znali smo da sledi duga noć. Ćutanje je bilo naš način preživljavanja.

Strah nije poštovanje

Danas, kao majka dvoje dece, znam da ljubav ne sme da boli i da strah nikada ne može biti znak poštovanja. Godinama sam nosila rane koje se ne vide, ali svaka od njih me naučila da drugačije odgajam svoju decu.

Ne želim da misle da „moraš da ćutiš da bi bio voljen“, niti da je vikanje način da te neko razume.

U našoj kući sada se razgovara. Kada pogreše, sednemo i pričamo. Nema udaraca, nema pretnji, nema ucena. Naučila sam da decu ne učimo rečima, već ponašanjem.

Ako im pokažemo da ljubav znači sigurnost, pažnju i razumevanje – to će poneti sa sobom i u svoje živote.

Ne mogu da promenim svoje detinjstvo, ali mogu da promenim budućnost svoje dece.

I zato svaki dan ponavljam sebi: ljubav nije strah, ljubav je sloboda da budeš ono što jesi – bez bojazni da će te neko zbog toga kazniti.