Sve je počelo od onih pet minuta. Samo pet minuta mira dok popijem kafu, dok završim ručak, dok bar na trenutak ne čujem "mama, mama“.
Svi mi to radimo, zar ne? Svi im gurnemo telefon u ruke misleći da je to bezopasna igračka. Ja sam mislila da moj sin gleda crtaće i smešne klipove. Gorko sam se prevarila.
Trenutak koji mi je srušio svet
Preksinoć je zaboravio da zaključa telefon. Legao je da spava, a uređaj je ostao na stolu, svetleći od neprestanih notifikacija. Nešto me je nateralo da pogledam.
Otvorila sam grupu na jednoj društvenoj mreži i osetila kako mi se tlo pod nogama izmiče.
To nisu bila deca. Odnosno, jesu, ali ono što su pisali i slike koje su delili... to je bio čist mrak.
Moj dvanaestogodišnji sin, moj „mali dečak“, učestvovao je u dopisivanju koje bi se moglo nazvati najgorim digitalnim nasiljem. Ismevanje bolesne dece, jezivi izazovi koji se graniče sa samopovređivanjem i rečnik od kojeg bi se i odraslom čoveku kosa podigla na glavi.
Strah od istine i ćutanje koje me ubija
Sada sedim, gledam u njega dok spava i ne prepoznajem ga. Kako je moguće da se to krije iza onog nevinog pogleda? Najgore od svega je što ne smem da pisnem mužu.
On je od početka bio protiv toga da dete ima telefon sa neograničenim internetom. „Uništićeš mu detinjstvo“, govorio mi je, a ja sam ga ubeđivala da preteruje, da „svi to imaju“.
Plašim se da će me okriviti, da će mi reći da sam ja kriva što nam je dete postalo takvo. Plašim se da će se naš brak raspasti zbog moje lenjosti da se bavim sopstvenim sinom.
Moderno vaspitanje ili propast?
Sada brišem istoriju, blokiram grupe, ali znam da je kasno – ono što je video i u čemu je učestvovao već mu je u glavi.
Želim da vrisnem, da mu polomim taj telefon, ali ćutim. Ćutim i glumim da je sve u redu, dok mi se iznutra sve raspada.
Dragi roditelji, molim vas, ne kupujte svoj mir tim spravama. Ja sam svoj mir kupila, ali je cena bila previsoka.
Izgubila sam poverenje u sopstveno dete i sada živim u strahu od dana kada će istina izaći na videlo.
