Po narodnom verovanju, crne knjige bile su rukopisi koji su sadržali zabranjena znanja: bajanja, rituale zaštite, zakletve, lekovite recepte, ali i magijske formule koje su, navodno, mogle da otvore vrata u nevidljivi svet.
Ko je posedovao crne knjige?
U prošlim vremenima, samo nekoliko grupa imalo je pristup zabranjenim rukopisima:1. Vračare i žene koje su znale
One su bile čuvarke bajanja, zapisa i rituala. Znanje nije pripadalo svima – prenosilo se isključivo na onu koja je bila odabrana, obično pred smrt starije vračare.2. Crkva
Sveštenici i kaluđeri ponekad su prepisivali narodne molitve i zapise, ali su jasno razdvajali svetu knjigu od crnih knjiga.3. Ljudi koji su radili s „onim što nije od ovoga sveta“
U predanjima se pominju muškarci koji su se bavili tamnijim veštinama – od prizivanja do zaštite od demona. Njihove knjige su često bile najopasnije.Šta je pisalo u njima?
Crne knjige nisu bile crne po boji – već po sadržaju.U njima su se, prema predanjima, nalazila:- bajanja protiv bolesti, uroka i straha,
- zapisane „reči koje otvaraju“, ali i one koje „zatvaraju“,
- formule za razgovor sa duhovima predaka,
- uputstva za skidanje i pravljenje kletvi,
- rituali za prizivanje pomoći svetaca ili sila prirode,
- prizivanje demona i drugih utvara.
Povezane vesti
Crne knjige ostale su simbol znanja koje se prenosilo u tišini - znanja koje su čuvali naši preci, posebno žene, kao svetinju koja se ne izgovara naglas.Možda je baš u tome njihova najveća moć.Autor kolumne: Tatjana Stanojević
