Gašenje ugljevlja - kad se strah vidi u vodi
Kad bi dete naglo zaplakalo bez razloga, trzalo se u snu, gledalo u prazno ili se vraćalo iz igre ćutljivo i bledo, govorilo se da se nečega uplašilo ili da ga je "nešto pogledalo". Tada bi se u kući gasilo ugljevlje.Ugljevlje iz ognjišta ili šporeta stavljalo se u vodu, uz tišinu i molitvu. Žena koja je to radila - najčešće majka, baba ili žena za koju se znalo da ima „tešku ruku“ - posmatrala je kako ugljen tone, puca ili pluta. Verovalo se da voda pokazuje ono što dete ne može da izgovori. Ako bi se ugljevlje rasprsnulo, strah je bio jak. Ako bi potonulo mirno, verovalo se da će se dete brzo smiriti.Posle toga, dete se umivalo tom vodom ili bi mu se njome prelazilo preko čela i prsa. Voda se nije prosipala bilo gde — izlila bi se pod drvo, prag ili na mesto gde se ne gazi.
Povezane vesti
Vraćanje pogleda
Postojalo je stanje koje se nije smatralo bolešću, ali jeste bilo opasno ako potraje. Govorilo se da je detetu „otišao pogled“. Nije bilo suza ni temperature, ali dete više nije bilo isto.Kako se pogled vraćao
Ritual vraćanja pogleda bio je tih. Nije zahtevao predmete, vatru ni vodu. Samo prisustvo, dodir i glas.Žena koja je to radila, ona koja je imala smirenu ruku, sela bi pored deteta. Dlanom bi mu polako prelazila preko očiju, čela i potiljka, kao da zatvara i otvara nešto nevidljivo. Zatim bi tiho, gotovo šapatom, izgovorila ime deteta tri puta.U nekim krajevima, posle toga bi se pljunulo u stranu, nikada ka detetu, da se prekine ono što je pogled odneo. Ponekad bi se dete podiglo i prenelo preko praga, da ostavi odsutnost napolju.Vraćanje pogleda bilo je način da se dete prizove nazad u sebe. Da se ponovo spoje telo, misao i osećaj.
Foto: ChatGPT
Iako su nazivana praznoverjem, ova znanja imala su jednu svrhu - da umire dete i zaštite ga u trenucima kada ne razume svet oko sebe.Naši preci nisu znali za psihologiju, ali su znali da strah ulazi tiho, a izlazi uz ritual. I zato su imali običaje.Autor kolumne: Tatjana Stanojević
