Preterana stimulacija dece: kada je svega previše, a pauza premalo

Preterana stimulacija dece postala je deo svakodnevice, ali je retko tako nazivamo. Češće kažemo da je dete razdražljivo, da je stalno u pokretu, da mu je pažnja kratka ili da mu brzo dosadi. Ipak, iza tih ponašanja ponekad stoji nešto jednostavnije nego što mislimo - nervni sistem koji nije dobio dovoljno prostora da se odmori.

Današnja deca odrastaju u dinamičnom okruženju. Ekrani su deo učenja i zabave, rasporedi su ispunjeni aktivnostima, a čak i slobodno vreme često ima plan. U želji da im pružimo što više prilika za razvoj, ponekad nesvesno stvaramo ritam koji je prebrz za dečju obradu iskustava.

Kako izgleda kada je nervni sistem preopterećen

Deca ne govore da su preplavljena stimulacijama iz okruženja, ali to pokazuju ponašanjem.

Kod mlađe dece to može biti nagla promena raspoloženja, plač bez jasnog razloga, impulsivnost ili teško uspavljivanje. Kod starije dece češće primećujemo unutrašnji nemir, smanjenu toleranciju na frustraciju ili potrebu za stalnom zabavom. Neka deca postaju povučena, dok druga deluju kao da im je stalno potrebno još stimulacije.

Važno je razumeti da ovo nije pitanje vaspitanja. Kada je organizam dugo izložen intenzivnim vizuelnim, auditivnim i emocionalnim podražajima, ostaje u stanju blage pobuđenosti. Bez faze smirivanja, taj balans se narušava.

Nije problem u tehnologiji, već u kontinuitetu

Ekrani su često prvi na listi sumnjivih. I zaista, brza smena slika i zvukova može da oteža smirivanje. Ipak, preopterećenje ne dolazi samo iz digitalnog sveta. Dolazi i iz prepunih rasporeda, iz stalne uključenosti, iz ideje da svaki trenutak treba da bude produktivan.

Deci je, pored stimulacije, potrebna i praznina. Period bez organizovane aktivnosti, bez zadatka, bez sadržaja koji dolazi spolja. U tim trenucima mozak povezuje iskustva, razvija maštu i uči kako da reguliše emocije bez spoljne pomoći.

Kada je svaki trenutak popunjen, dete ne dobija priliku da razvije unutrašnje mehanizme smirivanja. Navikava se da regulacija dolazi spolja - kroz ekran, animaciju, novu aktivnost.

Zašto je dosada važna za mentalno zdravlje dece

Dosada često kod roditelja budi nelagodu. Imamo osećaj da nešto propuštamo ako dete nema stalni sadržaj. Međutim, upravo u tim praznim trenucima nastaje kreativnost i emocionalna otpornost.

Kada dete kaže da mu je dosadno, to nije signal za hitnu intervenciju. To je početak procesa učenja kako da samo pronađe način da ispuni vreme. U tom prostoru razvija strpljenje, samostalnost i sposobnost da ostane u kontaktu sa sobom.

Mentalno zdravlje dece ne zavisi od količine aktivnosti, već od ravnoteže između podražaja i odmora. Kao što telu treba san nakon napora, tako i nervnom sistemu treba tišina nakon intenzivnog dana.

Kako roditelji mogu da uvedu ravnotežu

Cilj nije izolacija od savremenog sveta. Tehnologija i društvene aktivnosti imaju svoje mesto. Ključ je u ritmu.

• Prvi korak je uvođenje predvidivih perioda bez ekrana, naročito pred spavanje. Večernje smirivanje bez digitalnih sadržaja pomaže organizmu da pređe iz aktivacije u odmor.

• Drugi korak je vreme provedeno napolju, u nestrukturisanoj igri. Prirodno okruženje ima regulativni efekat na nervni sistem i smanjuje napetost.

• Treći korak je tolerisanje dosade. Umesto da odmah nudimo rešenje, možemo detetu dati prostor da samo pronađe ideju. Ta nelagodnost traje kratko, ali efekti su dugoročni.

Možda najvažnije, odrasli svojim ponašanjem modeluju odnos prema stimulaciji. Ako smo i sami stalno uz telefon, poruka o balansu postaje neubedljiva. Deca uče posmatranjem.

Kako razlikovati razvojnu fazu od preopterećenosti nervnog sistema

Na pitanje kako roditelji mogu da prepoznaju da li je reč o razvojnoj fazi ili o preopterećenosti nervnog sistema, odgovara diplomirani psiholog Nina Injac.

Razlika između preopterećenosti nervnog sistema i razvojnih faza može biti suptilna, ali je u praksi prepoznatljiva. Iako su simptomi donekle slični, poput plača, razdražljivosti ili disfunkcionalnog ponašanja, postoje obrasci koji ih jasno razdvajaju.

Razvojnu fazu karakteriše to da dete i dalje tokom dana ima periode regulacije. Smeje se, igra se i pokazuje radoznalost. Protest može biti intenzivan, ali je kratkotrajan, a dete se relativno brzo vraća u kontakt nakon postavljene granice. Ponašanje je često situaciono, javlja se, na primer, samo pred spavanje ili samo u interakciji sa jednim roditeljem. Drugim rečima, sistem se talasa, ali se vraća u stabilno stanje.

Znakovi da je nervni sistem preopterećen uključuju česte i dugotrajne izlive bez jasnog okidača, otežano vraćanje u regulaciju čak i uz podršku odraslih, povećanu osetljivost na zvuk, svetlo ili dodir, kao i pogoršanje sna i apetita. Moguća je i regresija u više razvojnih oblasti istovremeno.

Roditelji sebi mogu postaviti nekoliko pitanja kako bi lakše procenili situaciju: Da li dete ima delove dana kada je stabilno i povezano? Da li se problem javlja u specifičnim situacijama? Ako postoji makar jedna stabilna zona dana, to je često znak da sistem nije trajno preopterećen, već prolazi kroz razvojni talas - objašnjava Nina.

U ubrzanom okruženju u kojem deca odrastaju, ravnoteža postaje važnija od količine aktivnosti. Nije svaka burna reakcija znak problema, ali je važno prepoznati kada je nervnom sistemu potreban predah.

Ponekad je upravo pauza ono što detetu najviše treba.