Imam sve, ali i dalje plačem svako jutro

Život na mrežama

Na papiru imam sve - stabilan brak, dvoje zdrave dece, siguran posao, stan u dobrom delu grada i letovanja svake godine.

Moje fotografije na Instagramu pune su osmeha, uredne kuće i ukusnih večera. Ali ono što niko ne vidi jeste da svako jutro, dok kuham prvu kafu, plačem. Tiho. Da niko ne čuje.

Gubitak sebe

Ne zato što sam nezahvalna. Niti zato što nešto fali u spoljnjem svetu. Plačem jer sam umorna. Jer sam godinama potiskivala osećaje, trčala za očekivanjima, bila “dobra devojčica”, “idealna žena”, “savršen roditelj”.

U svemu tome, izgubila sam sebe.

Počelo je neprimetno - prvo sam prestala da se bavim hobijima, onda sam zaboravila kad sam poslednji put sela da pročitam knjigu bez osećaja krivice.

Onda sam prestala da osećam. Da se radujem.

Društvo nas često uči da ako imaš “sve”, nemaš pravo da budeš tužna. A istina je da tuga ne bira – dolazi čak i kad je frižider pun, kad računi stižu na vreme, kad deca imaju dobre ocene.

Tuga dolazi kada duša nema prostora da diše.

Zato pišem bez srama. Da, imam sve. I da, i dalje plačem svakog jutra. Ali konačno sam rešila da potražim pomoć. Da prestanem da ćutim.

Da se pogledam u ogledalo i kažem: „I ja zaslužujem da budem dobro.“

Ako se i ti ovako osećaš - znaj da nisi sama. Nije slabost plakati.

Slabost je glumiti da je sve u redu dok se iznutra raspadaš.