Ispovest roditelja dece nastradale u "Ribnikaru" - Bol i tišina bez odgovora

Tragedija koja ne sme da se zaboravi

Na godišnjicu tragedije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", emitovan je dokumentarni film "Bol" u kojem su roditelji Andrije Čikića, Eme Kobiljski, Adriane Dukić i Angeline Aćimović podelili svoje najdublje i najteže trenutke.

"Šetala sam od zida do zida"

Miloš i Suzana Čikić tog jutra su, kao i bezbroj puta ranije, ispratili sina Andriju u školu. Poželeo im je da lepo rade, mahnuo i otišao. Nedugo zatim, stigla je strašna vest o pucnjavi. U haosu koji je usledio, pokušavali su da saznaju bilo kakvu informaciju. 

Kada su im rekli da je identifikovan jedan dečak koji je pogođen, Suzana je, po patikama koje su joj pokazali, znala da to nije njen sin. Ubrzo ju je pozvala majka druge učenice i izgovorila rečenicu koja je promenila sve: 

"Moje Sofije više nema, samo da ti javim odakle da počneš“. Tada je na radiju čula da je poginulo osmoro dece. „Kad mi je direktorka rekla: 'Žao mi je', rekla sam svima da se sklone od mene i samo sam šetala od zida do zida“, opisuje Suzana.

Njen suprug Miloš dodaje: "Tada sam se prvi put uplašio da ću izgubiti nju. Sledeći trenutak je- tišina u kući. A kod nas nikada nije bilo tišine. Bila je to glasna tišina, kao vrisak".

Roditelji Eme Kobiljski: "Zašto?"

Roditelji Eme Kobiljski, Nina i Dragan, prisećaju se poslednjih trenutaka sa svojom ćerkom. Dan pre tragedije Nina je osetila poseban trenutak sa svojom decom.

"Ema se prvi put u životu isfenirala. Pipala je kosu, oduševljena kako je glatka. Bila je srećna i jedva čekala da vidi drugare. Otišla je u školu sa sestrom, zagrljene“, kaže Nina, a onda je čula strašnu vest.

"Dobio sam poziv od supruge. Plačući mi je rekla: 'Bila je pucnjava u Ribnikaru'. Taj njen glas i dalje čujem i ne mogu da ga zaboravim“, priseća se Dragan. Iako su pokušavali da dobiju informaciju, sve je bilo haotično.

„Vidim decu u kolima Hitne pomoći, sa krvavim košuljama. Pokušavam da nađem Emu. Samo sam želela da je zagrlim i utešim“, kaže Nina i nastavlja:

"Kada su ih uputili u SUP Vračar, naišla je na oca jedne od učenica. „Plače. Pitam ga: 'Zašto?', a on kaže: 'Rekli su mi da je moja ćerka poginula'. Tada sam osvestila sav taj užas. Pozvala sam Dragana i samo rekla: 'Ema je poginula'. Tada svi padamo, kao domine.“

Dragan dodaje: "Samo sam se srušio i pitao: 'Zašto?"

Adriana je bila vedrog duha

Dane i Biljana Dukić, roditelji Adriane, pamte to jutro po njenoj vedrini.

"Bila je radosna zbog slikanja za almanah, što je bilo čudo jer ujutru zna da bude namrgođena. Tog dana je bila nasmejana, požurila u školu ranije“, priča njen otac. Zajedno su izašli iz kuće, a njen poslednji osmeh ostao im je zauvek urezan. „Taj njen poslednji osmeh bio je poslednji“, kaže on. Biljana se priseća da je bila na poslu kada je saznala strašnu vest. „Dane je otišao ispred škole, ja sam pomislila da je pobegla kući. Zvala sam je, čekala ispred škole... Kad me suprug pozvao iz SUP-a, rekao mi je: 'Nema više naše Adriane'. Tako sam saznala." - kroz suze govori Adrianina majka.

Natalija Aćimović: Kao i uvek, poljubila sam je i prekrstila“

Roditelji Angeline Aćimović, Natalija i Anđelko, kažu da je njihova ćerka tog jutra, kao i uvek, žurila jer je kasnila.

"Imala je svoje male rituale, a kad je videla da je sestra pogrešno provukla pertlu, ja sam to doživela kao neki znak. Kao i uvek, poljubila sam je i prekrstila“, priča Natalija.

Ubrzo je začula sirene, jednu za drugom, a zatim je drugarica pitala da li je u kontaktu sa Angelinom.

"Istrčala sam iz stana i krenula ka školi.“

Tamo su zatekli prizore koje su do tada viđali samo u filmovima

„U Tiršovoj su nam rekli da ima pet odsto šanse da preživi. Verovali smo u čudo. Imali smo još tih 12 dana sa njom, da je mazimo i pričamo joj“, kažu Anđelko i Natalija.

Tog 3. maja 2023. vreme je stalo za devetoro dece i čoveka koji je svakog dana brinuo o njihovoj bezbednosti.

Dve godine kasnije, tišina koja je ostala za njima i dalje odzvanja bez odgovora. Roditelji, koji svakog dana proživljavaju isti bol, imaju samo jedno pitanje – ono najteže i najvažnije: „Zašto?“