Kristina je odlučila da uzme stvari u svoje ruke i ode, uprkos svemu što je znao i njen muž, i njegova majka. Ova ispovest nije samo priča o bežanju, već o borbi žene da sačuva svoj mir, poštovanje i, iznad svega, budućnost svog deteta. Ispovest žene koja je rešila da ne podleže više nikakvom ugnjetavanju, već da hrabro kroči ka boljoj budućnosti.
Život pod nadzorom – svakodnevica u tuđoj kući
"Opet sam pakovala stvari. Treći put ove godine. Mali kofer, nešto garderobe, osnovno za dete, i u rukama moj sin, moja beba, moje sve. Odlazimo kod mojih roditelja. Opet. Samo što ovog puta znam – neću se vraćati. Ne mogu više. U srcu nosim odluku koju nisam donela lako, ali ovaj put nisam imala izbora. Život u kući njegovih roditelja postao je nepodnošljiv. Nisam ja ni razmažena, ni neko ko traži luksuz. Samo hoću mir, poštovanje i normalan život za svoje dete. A to, izgleda, ne mogu imati dok god mi svekrva broji korake i reči, i svakog dana me potkrada pogledima punim sumnje i prezira. Znam da će Miša doći za koji dan. Već vidim – pokucaće sa cvećem, plišanim medom, možda i nekom čokoladom. Pasti na kolena, moliti me da se vratim. I svaki put popustim. Zbog deteta. Jer verujem da detetu treba otac" -govorila je Kristina i nastavila:"Ali ovaj put... ovaj put sam mu rekla ozbiljno: Ne dolazi na vrata mojih roditelja. Ne kucaj. Ne traži nas. Ako budeš insistirao, iznajmićemo stan, nestaćemo. I nemoj da kažeš da ne znaš zašto. Umorna sam da godinama ovako živim – pod istim krovom s uvredama, lažima i nepoverenjem".Da li biste oprostili partneru koji ćuti dok vas njegova porodica ponižava?
