Borio se za život 65 sati ispod 4.000 tona ruševina i osetio neverovatan mir

Početak katastrofe

Stuart Diver se probudio od urlika koji je zvučao kao nisko leteći avion. Pod se tresao, a prozori su zveckali. Bilo je 23:35, i 4.000 tona blata, građevina i krhotina jurilo je niz planinu u Tredbou, Novi Južni Vels, prema Bimbadin Lođu, gde je spavao sa svojom suprugom Seli. Za nekoliko sekundi, plafon njihovog stana se urušio, i oni su bili zatrpani u zgradi koja je bila potpuno porušena.

Stuart, instruktor skijanja, našao se zarobljen u mračnom prostoru, tražeći izlaz, ssecići ruke i noge o razbijeno staklo. Ali, nije bilo nigde gde da ide.

Bojazan i gubitak Seli

„Čuo sam buku i podigao glavu, ali dok sam se kotrljao napred, uzglavlje od kovanog gvožđa se spustilo i pritisnulo Seli za krevet. Smrznuta hladna voda iz pokvarene vodovodne cevi sa puta iznad nas brzo je počela da 'leti'. Pronašao sam mali džep vazduha u kojem sam mogao da dišem savijajući leđa i podižući glavu. Pokušao sam da pokrijem Seli usta da je sprečim da se udavi, ali nisam mogao da je spasim. 'Seli koja umire u mojim rukama zauvek će ostati u mom umu', napisao je u svojoj knjizi 'Opstanak' iz 2012. godine.“

Kada je shvatio da ne može ništa da uradi za svoju suprugu, 27-godišnji Stuart počeo je da se bori za sopstveni život. Bila je sredina zime, a on je ležao na betonskoj ploči sa kamenom koji mu je probio leđa, samo u boksericama.

„Bio sam mokar, hladan, bledunjav“, kaže on. U narednim satima, povremeno je bio mučen ledenom vodom, koja je bila pomešana sa dizelom i kanalizacijom, te su ove tekućine prolazile kroz beton u kojem je bio zarobljen.

Prvi susret sa klaustrofobijom

„Pre toga bih rekao da sam klaustrofobičan, ali zarobljen u mračnom prostoru sa samo 3 cm između mog lica i betona narednih 65 sati, otkrio sam da u situacijama potpune bespomoćnosti, zapravo dobijate neverovatan osećaj smirenosti koji vas obuzima.“

Porodične vrednosti i ljubav prema prirodi

Stuart je odrastao u Melburnu sa neustrašivim roditeljima iz Glazvežana, Anet i Stivom, i bratom Euanom, koji je bio među prvim osobama koje su odgovorile na scenu.

Porodica je provodila vikende planinareći, jedreći, plivajući i pecajući. Sa samo šest nedelja, Stuart je bio na planini Košćuško, najvišoj planini u Australiji, vezan za svoju mamu. „Pitam se kako smo preživeli“, smeje se, prisećajući se fotografije koju je nedavno pronašao sa odmora u Nepalu, gde je stajao na ivici glečera pored bučnih brzaka.

„Šetanje devet sati dnevno nije bila zabava za decu, ali gde smo išli i šta smo radili definitivno me oblikovalo u osobu koja sam danas. Bol od pešačenja po kiši i nošenja teških torbi učinili su me mnogo otpornijom osobom kao odraslom.“

Životni put do Tredboa

Kada je krenuo na univerzitet, Stuart je znao da želi da bude instruktor skijanja, ali je odlučio da je razumno da stekne diplomu iz hotelskog menadžmenta.

Na Kraljevskom tehničkom institutu u Melburnu upoznao je Seli, prelepu ženu sa zaraznim osmehom.

„Uvek sam imao tu staromodnu viziju da ću upoznati nekog ko ima slična interesovanja na otvorenom, da ćemo se venčati, imati porodicu i živeti srećno do kraja života.“

Nakon četiri godine zabavljanja, zaprosio je Seli u Sidneju, a veridbu su proslavili na plaži Bondi uz ribu i pomfrit, uz čašu crnog vina. Venčali su se novembra 1995. godine, a potom su se preselili u Kanadu, gde su oboje našli posao u ugostiteljstvu u planinskom odmaralištu SilverStar u Britanskoj Kolumbiji. Seli je bila menadžer restorana, a Stuart instruktor skijanja.

Preseljenje u Tredbo

Po povratku u Australiju tokom zime, Seli je pronašla posao u hotelu Tredbo Alpine, središtu skijališta u Snežnim planinama Novog Južnog Velsa, dok je Stuart završio svoju drugu sezonu na stazi.

Pre nego što se dogodio kliz, preselili su se iz iznajmljenog stana u Bimbadin Lož, blok za osoblje alpskog sela Tredbo, koji je bio dostupan zahvaljujući Seli.

„Da sam mogao da donesem tu odluku malo drugačije, svet bi danas bio drugačije mesto.“

Katastrofa koja je zauvek promenila njegov život

Dan kada je došlo do klizišta bio je kao svaki drugi. Stuart je završio posao na stazi u 16:30 i sreo se sa Seli u hotelu kako bi obavili obaveze u Džindabajnu. Kupili su rezance i otišli do tržnog centra Nages Krosing, a zatim se vratili u lož i rano zaspali.

Nekoliko minuta pre ponoći 30. jula 1997. godine, nasip od 108 km koji je držao Alpski put počeo je da klizi niz padinu Tredboa. Vodovod koji je procurio zasitio je prostor ispod puta, izazivajući klizište koje je velikom brzinom pomerilo dvostruki drveni objekat "Carinia Lodge" sa temelja, gurajući ga do četvoro spratne zgrade Bimbadeen. Ovaj obimni klizište zatrpao je 19 ljudi.

„Gledajući unazad 27 godina, ne mogu da shvatim kako sam preživeo“, kaže Stuart.

Pomoć dolazi sa zakašnjenjem

Stuart je bio zarobljen u ruševinama tri dana, prepun bolova i mraza. Počeo je da mokri po svojim promrzlim stopalima kako bi ih zagrejao.

U jednom trenutku, imao je halucinacije: video je sebe kao glumca na filmskom setu, a u drugim trenucima, njegova mama mu je trljala stopala da ih zagreje, baš kao što je to radila kada je bio dete na ski liftovima. Ali, glasni zvukovi bi ga vraćali u stvarnost, koja je postajala sve mračnija.

Napolju je bilo više od 600 spasilaca koji su neumorno radili pod noćnim temperaturama od -12°C i hladnim vetrom od -30°C, tragajući za znakovima života.

Opremu za sečenje su stalno smrzavali, dok je sam dom bio na strmoj padini brda, a nestabilnost zemljišta činila je operaciju posebno opasnom.

Tragična stvarnost i spas

„Znao sam da su svi ljudi iznad mene, u zgradi, i mislio sam da su ih spasavali“, kaže Stuart o 15-20 ljudi koji su živeli u loži.

„Stalno sam razmišljao: 'U redu je, uhvatite sve ostale. Biću dole na dnu.'“

Usred buke motornog rezanja betona, spasilac Stiv Hirst je čuo zvuk na 54. satu. Stuart je vikao: „Spasilačka grupa iznad. Čujete li me?“ Zvuk ljudskog glasa dao mu je novu energiju nakon što je osećao da je u zamci ceo život. Ali trebalo je još 11 sati da ga oslobode.

Spasioci su morali da kopaju tunel bočno kako bi došli do njega, jer je bio zarobljen 2 metra ispod zemlje.

Nakon 65 sati borbe za život, Džon Dajver je spasavan iz klizišta. Iako je osećao euforiju zbog preživljavanja, lekari su mu davali samo nekoliko sati života zbog iscrpljenosti. Tokom tih sati, izgubio je 15 kg, a njegovo stanje bilo je kritično. Prebačen je u bolnicu gde se oporavljao nedelju dana, ali su posledice promrzlina na njegovoj levoj nozi još uvek prisutne.

Samopomoć i podrška

Stuart je bio jedini preživeli iz nesreće, koja je izazvala medijsku pažnju. Iako je delovao hladno tokom intervjua, objašnjava da je to bilo zbog želje da bude pozitivan u ime poginulih. Iako je samolečio tugu alkoholom, uz podršku voljenih, poput Rozane Kosetini, uspeo je da se oporavi.

Mentalni izazovi i suočavanje s gubicima

Stuart ističe da je to iskustvo duboko uticalo na njegovo mentalno zdravlje, jer nikada nije imao priliku da tuguje kako treba, a medijski pritisak dodatno je otežao proces.