Posle raskida sam shvatila da sam bila opsednuta, ne zaljubljena

Opsednutost

Uvek sam mislila da znam šta znači ljubav. Onaj osećaj kada ti srce brže kuca čim se javi, kada čekaš poruku kao da od nje zavisi ceo tvoj dan.

Verovala sam da je to strast, povezanost, sudbina. A zapravo, bila je – opsesija.

Ljubav se gradi, opsesija razara

Sve sam podredila njemu. Kad bi bio srećan, ja sam bila mirna. Kad bi ćutao, osećala sam se krivom. Svaki minut bez njega bio je nemir, svaka njegova rečenica - analiza.

Nisam volela njega, volela sam osećaj koji sam imala kad bi mi dao pažnju. Onu pažnju koja me hranila samo dok traje, a posle ostavljala prazninu.

Raskid me pogodio kao oluja. Nisam znala kako da dišem bez te veze. A onda, posle nekoliko nedelja, tišina je postala moj saveznik.

Počela sam da primećujem koliko sam sebe izgubila pokušavajući da budem “dovoljna” nekome ko nikada nije ni tražio da ga razumem.

Shvatila sam da ljubav nije trčanje za porukama, dokazivanje, ni pokušaj da zaslužimo tuđu pažnju. Ljubav ne boli, ne troši, ne ostavlja osećaj iscrpljenosti. Ljubav gradi, a opsesija razara.

Danas ne čekam da me neko pozove. Ne proveravam ko mi je gledao story. I ne merim svoju vrednost po tuđem interesovanju.

Možda sam konačno naučila da volim - ali prvo sebe.