Odelo čini čoveka

Prvi utisak govori pre reči

I koliko god želeli da verujemo da se ljudi dive našoj unutrašnjoj lepoti, činjenica je da pre nego što progovorimo, pre nego što se osmehnemo – naša odeća je ta koja govori.

U tih prvih nekoliko sekundi, dok nam pogled klizi od cipela do revera, u glavi se već piše priča o osobi pred nama.

Sećam se svog prvog susreta sa jednom damom koja je nosila klasični bež mantil, kožne rukavice i crveni ruž. 

Njena pojava bila je takva da sam, i pre nego što je izgovorila svoje ime, znala da razgovaram sa ženom koja ceni sebe i poštuje druge. Jer to je ono što odeća radi: šalje poruke koje reči često ne mogu da izgovore.

Samopouzdanje koje nosimo

Nažalost, danas se često svodi na to da se dobro oblačimo samo zbog estetike ili fotografije za društvene mreže. A nekada je to bilo mnogo više od izgleda – bilo je to pitanje časti, dostojanstva i samopoštovanja. 

Setimo se naših baka i prabaka: one su i po najvećoj zimi znale da izađu iz kuće sa šeširom, uredno ispeglanom suknjom i cipelama koje su se sjajile.

Njihova garderoba nije bila skupa, ali je uvek bila uredna i pažljivo odabrana. Time su pokazivale da poštuju i sebe i svet oko sebe.

Moda je kultura i identitet

Danas, u svetu u kome žurimo iz kafića u kancelariju, iz supermarketa na sastanak, lako je zaboraviti da odeća nije samo praktičnost. Ona je prvi sloj naše komunikacije sa drugima.

Odeća može da nas uzdigne ili da nas učini nevidljivima. Kada obučemo sako koji savršeno stoji, hodamo uspravnije. Kada stavimo haljinu u kojoj se osećamo ženstveno, govor našeg tela postaje smeliji. To nije magija, to je samopouzdanje koje proizilazi iz samopoštovanja.

Moda, dakle, nikada nije bila samo moda. Ona je kultura, identitet, pripadnost. I, da, prvi utisak. Ako na poslovni sastanak dođete u izgužvanoj majici i farmerkama, možda ćete ostaviti utisak da niste ozbiljni – bez obzira na to koliko je vaša ideja briljantna.

Ako na prvi dejt dođete u haljini koja odaje trud i pažnju, šaljete poruku da je i druga osoba vredna tog truda.

Mnogi vole da kažu: „Ne oblačim se za druge, oblačim se za sebe.“ I u tome ima istine. Ali oblačimo se i za svet u koji izlazimo. Jer način na koji se pojavljujemo govori i o tome koliko cenimo vreme, oči i prisustvo onih sa kojima se susrećemo.

Odeća je odraz unutrašnjeg stava: da li sam danas odlučila da pokažem svetu svoju snagu, svoju ženstvenost, svoju eleganciju? Ili sam odlučila da sve to sakrijem?

U vreme kada se prvi utisci mere brzinom svetlosti i kada nam je dovoljno tri sekunde da nekoga „pročitamo“, odeća je naš saveznik. Ona može da otvori vrata pre nego što mi sami do njih zakucamo.

Možda je zato Coco Chanel govorila da se „ne može imati previše elegancije“ – jer elegancija je univerzalni jezik koji svi razumemo.

Na kraju, odeća jeste estetika, ali je pre svega poštovanje. Poštovanje prema sebi, jer biramo da izgledamo najbolje što možemo. Poštovanje prema drugima, jer im pokazujemo da cenimo njihov pogled i vreme.

I poštovanje prema životu, jer se trudimo da svaki dan dočekamo dostojanstveno i sa stilom.

I možda, baš u tome leži tajna: obucite se tako da svet prepozna vašu unutrašnju vrednost – i pre nego što izgovorite ijednu reč.

Autor kolumne: Jelena Bukovčić