Isidora Bjelica: pišem zbog tuge, nepravde i prkosa!

Isidora, za prijatelje Isi, je dala odgovore na neka pitanja koja se tiču njene porodice, putovanja oko sveta i posla. Prija joj sto je doživljavaju kao srpski brend jer je njen glavni argument bila i ostala borba za slobodno mišljenje i izražavanje nasuprot tabua.

O poslu kaže da  sve svoje čitaoce nije kupovala, jednostavno ,svi oni koji je vole, vole je zbog toga što se u  svojim delima obraćala narodu a ne vladama i vladarima, i da, kao dramaturg vrlo dobro zna da mediji ne trpe dosadu, tako da je zabavljajući sebe zabavljala i druge ljude. "Uvek sam branila napadnute, a napadala ohole i bahate  i kad sve to spojite shvatićete kakva sam ja", kaže Isi.

Na pitanje kako svoju energiju kanališe, Isi kratko objašnjava da je jako rano počela da piše i da je u pisanju nalazila rešenja za sopstvena zaplitanja i dileme. "Sa 18.godina mi je prva knjiga izašla, a moja glavna inspiracija su putovanja i tajna istorija. Jednom rečju ja sam hedonista - radoholik, a to je krajnje blesava kombinacija", i dodaje da emocije za pisanje nove knjige prosto naiđu same od sebe. Knjigu "Moj deda Luj Viton" je napisala u sred bure dok je povraćala od morske bolesti.

Za porodicu kaže da joj je jedina uteha i da pored te ljubavi zaista ne može biti nesrećna. " Imala sam mnogo srećnih trenutaka u životu. ali i puno bolova u svakom smislu ali to valjda ide tako, čaša meda- čaša žuči", i kaže da kao mala nije verovala da je moguće naći i održavati veliku ljubav. Što se tiče njene dece, neguje im potpunu slobodu i da po oblačenju njene ćerke Vile, mogu ljudi shvatiti kakav je njen stav prema deci. Sve je stvar vaspitanja, sa decom se zabavljam i u dobru i u zlu  i održavam određenu dozu humora sa Vilom i Lavom.

Na samom kraju mladima savetuje da shvate mladost jer ona curi kao pesak u peščanom satu  a starima da vreme ne postoji, a što se njene čaše žuči tiče, istu je pretočila u literaturu da bi preživela, i celog života je radila kao mrav ali se uvek palila na cvrčke.