Đorđe Đoković: "Sa 11 godina sam otišao od roditelja, a u Pragu su mi rekli da je kraj"

I dok milioni širom sveta prate svaki korak Novaka Đokovića, priča njegovog najmlađeg brata Đorđa nosi težinu koju malo ko može da zamisli.

U velikoj ispovesti za emisiju „Preživeli“ na televiziji K1, Đorđe je otkrio momente koji su mu zauvek promenili životnu putanju, od preranog odrastanja u tuđini do trenutka kada mu je u jednoj bolničkoj sobi srušen san.

Odvajanje koje je bolelo: Detinjstvo u Akademiji

Malo ko zna da je Đorđe još kao dete morao da postane čovek. Sa svega 11 godina, spakovao je kofere i otišao u Nemačku, na čuvenu Akademiju Nikole Pilića.

"Bilo mi je jako teško što sam se odvojio od roditelja. Morao sam da se prilagođavam potpuno novom okruženju dok su moji vršnjaci još uvek bili deca“, priseća se Đorđe.

Ipak, tamo je shvatio šta znači biti „Đoković“.

U svetu gde je Novak već postajao brend, Đorđe je tražio sopstveni identitet, boreći se sa pritiskom koji prezime nosi, ali i sa sopstvenim emocijama na terenu.

Kobni Prag i rečenica koja je presekla sve

Iako su ga povrede mučile godinama, prelomni trenutak desio se u češkoj prestonici.

Nakon teške povrede kolena, suočio se sa surovom realnošću profesionalnog sporta.

Trenutak istine

Udarcem kolenom o zid u žaru borbe, Đorđe je završio u bolnici.

Prognoze lekara: "U Pragu su mi rekli da je kraj, da više neću moći da se bavim profesionalnim sportom.“

Odluka: Umesto beskonačnih oporavaka i sumnje u sebe, Đorđe je u 19. godini rekao - dosta je.

"Zahvalan sam sebi na toj odluci. Povukao sam se na vreme i oprobao u nečemu drugom. Presrećan sam gde me je život odveo“, ističe danas uspešni biznismen.

Inat koji ih spaja

Iako nije ostao na terenu, Đorđe nosi onaj prepoznatljivi „đokovićevski“ gen. On objašnjava da porodica nikada nije bila grupa rivala, već tim koji se drži zajedno, naročito kada je najteže.

"Mi Đokovići smo inatlije. Čak i kada su svi protiv nas, kao što je Novak doživeo bezbroj puta, to nama daje snagu“, kaže Đorđe, osvrćući se na nepravde koje je njegov brat trpeo tokom karijere.

Danas, kada se ugase svetla reflektora, Đorđe na tenis gleda kao na čistu emociju.

I mada ga brat Marko ponekad „natera“ na teren, Đorđe kroz osmeh priznaje da je profesionalizam ostavio onome ko je u tome najbolji na svetu, dok je on svoj mir pronašao van linija terena.