Priča o baki i tradiciji koju sam sačuvala iako sam daleko od doma

Miris doma je svuda

Sećam se dana kada sam kao dete provodila sate u bakinim rukama. Njene priče, mirisi iz kuhinje i tišina prepuna mudrosti činili su da se osećam sigurno i voljeno.

Baka je imala običaje koje je strpljivo čuvala i prenosila – pripremu božićne česnice, pravljenje džema po starinskim receptima, pa čak i male rituale koji su činili svaki praznik posebnim.

Nastavak priče daleko od kuće

Kada sam se preselila u inostranstvo, osećala sam prazninu. Nedostajao mi je zvuk njenih reči, miris hleba iz rerne i toplina doma koju ništa drugo nije moglo da zameni.

Ali nisam želela da te uspomene nestanu. Počela sam da prenosim bakine običaje u svoj novi život – pripremajući iste recepte, pričajući iste priče svojoj deci ili prijateljima, čak i koristeći iste rečenice koje je baka izgovarala.

Jedan od mojih omiljenih trenutaka je pravljenje česnice na Božić. Daleko od porodice, ali sa bakinim receptom i njenom porukom u srcu, osećam se bliže domu nego ikada.

Svaki put kada prelomim pogaču i sakrijem novčić, setim se njenih ruku koje su me držale dok sam prvi put učila ovu tradiciju.

Održavanje ovih običaja nije samo čin nostalgije. To je način da sačuvam svoju kulturu, da se povežem sa svojim korenima i da naučim nove generacije vrednosti koje je baka tako pažljivo prenosila.

Svaki put kada pripremim neki stari recept, priča se nastavlja – čak i hiljadama kilometara od Srbije.

Daleko od doma, naučila sam da tradicija nije vezana samo za prostor, već za ljude, uspomene i ljubav koju nosimo sa sobom.

Baka je bila moj vodič, a sada sam ja ta koja nastavlja njen put. I svaki put kada neko uživa u običaju koji sam sačuvala, osećam da je baka i dalje tu – u mirisu hleba, u smehu i u tradiciji koju sam nasledila.