Kad mi je ćerka rekla da me se stidi - znala sam da moram da promenim svoj život

Reči koje bole

Imam 53 godine. Samohrana sam majka i godinama sam radila sve – da preživimo, da ne oskudevamo, da ona ima više nego što sam ja ikada imala.

I sve sam radila uverenjem da to radim zbog nje. A onda mi je, jedne večeri, kad smo se posvađale oko nečeg trivijalnog, izgovorila:

"Stidim te se."

Nisam odmah razumela. Mislila sam da preteruje. Da je pubertet, hormoni, inat. Ali nije bilo to. Sedela je, sklonila telefon i rekla:

"Ti si stalno nervozna. Uvek vičeš. Sve ti smeta. Ne znaš da se smeješ. Ni sa kim ne izlaziš. Nikad nisi srećna. Ne želim da budem kao ti."

Te večeri nisam spavala. Ne zato što sam bila povređena – iako jesam – već zato što sam se prvi put stvarno pogledala u ogledalo. I nisam se prepoznala.

Utrčala sam u život kao lavica – štitila sam nas, radila po dva posla, obavljala sve kućne obaveze, pravdala svaki nervni slom umorom.

Nisam imala kad da budem nežna. Niti žena. Niti prijatelj. Niti – majka u punom smislu te reči. Davala sam joj sve, osim sebe. Sebe pravu.

Shvatila sam da dete ne treba savršenu majku. Treba mu stvarna. Ona koja zna da kaže izvini. Koja zna da napravi palačinke u sredu bez razloga.

Koja ponekad obuče haljinu bez povoda i smeje se na sav glas.

Promenila sam se. Ne preko noći. Počela sam da idem kod psihologa. Počela sam da šetam bez cilja.

Počela sam da pevam dok perem sudove. Da ne vičem. Da izgovaram: "Hvala ti." I: "Vidim te" I: "Volim te"

Pre neki dan mi je prišla dok sam u kuhinji, uhvatila me za ruku i rekla:

"Znaš... baš volim što si ti moja mama."

I to je bilo dovoljno.