Kako se nasilnicima oduzima moć? Majmun radi što majmun vidi!

Svedoci smo sve očiglednije normalizacije nasilnog ponašanja, svuda u svetu, a u Srbiji posebno. Ljudi bivaju napadani i ponižavani na javnim mestima, na očigled neme mase posmatrača. Često ti posmatrači čak i snimaju te scene nasilja i kače ih na internet. 

Šta da radimo mi koji smo svesni činjenice da je nasilje koje se toleriše kao grudva snega koja kotrljajući se, postaje sve veća? Gledamo pred svojim očima isto ono poznato potresno dešavanje koje je opisao Niemöller, svedok nacističkih zločina, da su prvo došli po socijaliste. 



On nije reagovao, jer nije bio socijalista. Onda su došli po sindikalce. On se nije usprotivio, jer nije bio sindikalac. Zatim su došli po Jevreje. On se nije pobunio, jer nije bio Jevrej. Na kraju su došli po njega, ali tada više nije bilo nikoga ko bi se suprotstavio nasilju i zaštitio ga. 






To da se pojedinac ili manja grupa u okviru zajednice proglašava inferiornom, pa da se nad njom iživljavaju lične ili kolektivne frustracije ili se „napumpava“ lični ili kolektivni „ego“, pojava je koja se ponekad vidi i kod majmuna. 

Na primer šimpanze, koje su kao i ljudi socijalna bića (po prirodi žive u grupama, zajednicama) takođe imaju hijerarhijske pozicije unutar zajednice. I kod šimpanzi postoji alfa mužjak koji stoji na vrhu hijararhije, kao i sa druge strane jedinke na dnu lestvice moći. 

Proučavanja su pokazala da uspešna alfa jedinka ne pokazuje sadistička ili čisto nasilnička ponašanja, već se pre ponaša zaštitnički i „mudro“. Ljudskim jezikom rečeno, uspešan alfa mužjak ima dobre socijalne veštine. On ume da nađe zajednički jezik i da dobije podršku od cele grupe. 

Šimpanza nasilnik, ako se i uspne na vodeću poziciju, uskoro biva rastrgnut od strane grupe nezadovoljnika. 

Kod ljudi se po pravilu dešava isto, ali na mnogo složenijoj ravni, jer ljudi formiraju mnogo veće zajednice i imaju mnogo sofisticiraniju i složeniju komunikaciju od majmuna (jezik i druge vidove simboličkog i apstraktnog komuniciranja) kao i sofisticirane društvene organizacije. 

U uspešnim i stabilnim drustvima, hijerarhije se uspostavljaju pre svega po kriterijumu kompetentnosti u doprinošenju opštoj dobrobiti zajednice. Zato se cene uspešni preduzetnici, sportisti, naučnici, pronalazači, humanitarci itd. 







Kada društvo ima destruktivan kriterijum izbora „alfa muzjaka“ tj. vođa i uzora, onda će trpeti i od destruktivnih procesa u društvu. A kada je taj uzor nasilnik, onda će nasilništvo postati norma. 

Naravno, reći ćete: dobro, ali ko će da isturi svoju glavu, da mu bude posečena? Ovde bismo mogli da primenimo dve preporuke. 

Prva proizilazi iz majmunskih iskustava: kao što se nekoliko ljutih šimpanzi udruži da zajednički svrgnu tiranskog alfa mužjaka, tako se i mi ljudi okupljamo oko humanijih ideja i suprotstavljamo se putem protesta ili nekih drugih vidova akcije protiv diktatora i drugih tirana. 

Zašto onda nama ljudima, koji smo (tako barem verujemo) malo pametniji od majmuna, ne uspeva da se udružimo protiv očigledne nepravde i ugnjetavanja? Upravo iz istog razloga u kojem leži i naša moć, t.j. zato što se kod nas ljudi udruživanje odvija na masovnijem nivou, tj među pojedincima koji se ne poznaju lično, a za međusobnu saradnju koriste simboličku komunikaciju (jezik, narativ, priče, ideje). 

U ovoj masovnosti je snaga, ali i rizik. Jer onaj ko ima dobru «žvaku» ili «priču» i ko se nametne kao popularan, privući će mase. Jer zna se dobro da «majmun radi što majmun vidi».

Tu dolazimo do druge preporuke, ili pre seta preporuka, poreklom iz oblasti vaspitanja dece, tj razvojne i pedagoške psihologije. Kako se izlazi na kraj sa “nevaljalom” decom, odnosno sa decom koja traze tzv. negativnu pažnju? 

Roditelji i vaspitači sa ovom decom često upadaju u jedan kontraproduktivan začarani krug: dete radi nešto loše, roditelj reaguje/prekoreva ga ili kažnjava. Posledično, dete se ponaša još gore. 

Šta je tu problem? Problem je u tome što roditelj reaguje samo na negativno ponašanje deteta, a obično zanemaruje pozitivno (jer je umoran od stalnog “cimanja” i reaguje samo kada mu “prekipi”). 

Sa strane deteta, a i šire, sa stanovišta svake osobe, najgora kazna je nedostatak pažnje tj. ignorisanje. Mi ljudi najgore podnosimo izolaciju, nedostatak komunikacije i “neprimetnost”. Zato će ljudi radije izabrati negativnu pažnju, nego nevidljivost ili odsustvo pažnje. 







Šta je onda “lek”? Treba ukinuti nagradu/pažnju za neželjeno ponašanje, a uvesti pažnju za pozitivno/željeno ponašanje. Kada je roditelj u pitanju, savetuje se da roditelj reaguje pohvalom na svako, makar i najmanje pozitivno ponašanje deteta, a da uopšte ne reaguje na negativno ponašanje deteta. 

To je naravno jako teško sprovesti u praksi. Posebno je teško suzdršati se da ne “puknemo” kada dete pravi neko “sranje” (izvinjavamo se, nemamo bolji izraz). Ali ko je disciplinovan i uporan, uspeva.

Primena na društvo: ono što je roditelj detetu, to su mediji u savremenom društvu. Mediji u najvećoj meri oblikuju naše stavove, jer popularišu (omasovljuju) određene narative, ideje i uverenja. 

Ako političari dobijaju medijsku paznju za nepočinstva i gluposti i o tome se puno piše, analizira i slično, to je očigledan primer davanja javne pažnje i potkrepljivanja negativnog ponašanja.

Time se takva ponašanja u društvu samo još više stimulišu, iako bi za opstanak i prosperitet društva bilo poželjno da ih destimulišemo. Jer ne zaboravimo da je i kritika davanje pažnje - negativne pažnje, ali svaka pažnja je poželjnija od nedostatka pažnje, tj. nepojavljivanja u medijima. 

Lek: treba potpuno ukinuti pažnju, medijski prostor za nepoželjna ponašanja. Uporedo sa tim treba uvoditi nagrade (pažnju) za poželjno ponašanje. 

Treba davati puno medijskog prostora dobrim idejama: primerima humanosti, inventivnosti, proaktivnosti za dobrobit zajednice itd. Posebnu pažnju i prostor u medijima trebalo bi davati konstruktivnim i praktičnim idejama kako da se reše realni životni problemi zajednice.