Vidovdan je dan žalosti! Danas nemojte igrat i pevati! (VIDEO)

Vidovdan je u srpskom narodu predstavljen i kao dan žalosti, pa je običaj da se ne prave slavlja, ne igra i ne peva danas.

Pravoslavna crkva i njeni vernici danas, na Vidovdan, obeležavaju praznik posvećen Svetom mučeniku knezu Lazari i Svetim srpskim mučenicima.

Mnogi bitni događaji za Srbe odigrali su se baš na ovaj dan, ali daleko najbitniji je boj na Kosovu. Srpska vojska, predvođena knezom Lazarom, presrela je osvajačku tursku vojsku na Kosovu.

Boj na Kososvu spada verovato u jednu od najzanimljivijih bitaka u istoriji. Jedna od zanimljivih činjenica u vezi sa bitkom je ta što su oba kralja poginula- i sultan Murat i slavni knez Lazar.



Takođe, nakon boja na Kososvu, Evropom je odjeknula vest da su Srbi pobedili. Srpska vojska, skoro potpuno potučena od strane Turaka, poslednja je ostala na bojnom polju, a u to vreme to je bio znak pobede.

Mnogi junaci izašli su iz ovog boja, a priče i legende o njima prerastale su mitove.

Pored Miloša Obilića, braće Mrnjavčević, Marka Kraljevića, Brankovića, braće Jugovića, definitivno najveća ličnost proizašla iz Kosovskog boja bio je knez Lazar.

Knez Lazar krunisan je za srpskog cara, nakon smrti sina Dušana Silnog, Uroša.

Rodom iz Prilepca kod Novog Brda, bio je jedan od plemića cara Dušana, oženjen knjeginjom Milicom, koja je po poreklu bila iz Nemanjićke loze.

Vladao je od 1371. do 1389. godine.

Posle Kosovskog boja telo cara Lazara sahranjeno je u Prištini a potom preneto u njegovu zadužbinu – manastir Ravanicu kod Ćuprije. Kada je počela seoba Srba, narod je sa sobom nosio i njegove svete mošti i sklonio ih u manastir Ravanicu na Fruškoj gori. Za vreme Drugog svetskog rata 1942. godine telo mu je preneto u Beograd, odakle je 1988. godine premešteno ponovo na Kosovo u manastir Gračanicu. Odatle je 1989. godine preneto u Lazarevu zadužbinu manastir Ravanicu kod Ćuprije, gde i danas počiva.

Srpski narod kneza Lazara ne pamti samo kao sposobnog vladara i hrabrog vođu u boju, već i po mnogobrojnim crkvama i manastirima koje je podigao.

Na ikoni knez Lazar je predstavljen u u carskoj odori. U levoj ruci drži svoju odsečenu glavu, dok u desnoj drži krst.



Vidovdan je jedan od navećih srpskih praznika. Obeležava se 28. juna, i za njega su vezana mnoga verovanja i običaji.

Jedan od njih je vezan za vidovu travu.

Od davnina se ova travčica smatrala biljkom za gatanje, a na ovu noć ona ima posebnu namenu.

Uoči Vidovdana udate žene treba da naberu vidovu travku i da je stave pod jastuk. Ono što budu te noći sanjale, to će im se i ostvariti.


Kod neudatih stvar je malo drugačija.

Neudate pripadnice ženskog pola, uoči Vidovdana, bi trebalo da uzmu parče hleba, vidovu travu i malo soli i sve to stave ispod jastuka. Zatim bi trebalo da izgovore:

“Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san”.

Veruje se da će im na taj način budući muž doći u san.

U pojedinim krajevima Srbije muškarci se na Vidovdan umivaju rosom uz reči:

“Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.”



U Banatu bi majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: “Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi.”

U okolini Vlasenice postoji jedan poseban običaj. Naime, devojke su prizivale svog budućeg muža kroz sledeće obrede.

U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto. Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca.

Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla:

“Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe.”

Prema narodnim verovanjima, već u narednih nekoliko dana devojke će upoznati budućeg muža.