Igra Prestola osma sezona: Ljubav prema seriji na stranu...

Ne mogu da se otmem utisku da od početka emitovanja osme sezone Game of Thrones se više trudim da je branim, nego da je hvalim, što nije dobra stvar. Uporno pokušavam da pronađem opravdanje za jako banalne scenarijske odluke u nadi da će u nastavku imati svoje utemeljenje. Niko ne može da opravda ubistvo zmaja u prethodnoj epizodi, osim kreatora serije koji su imali potpuno idiotsko objašnjenje u specijalnom dodatku koji se bavi detaljima naracije. Naime, gospoda su rekla da je Deneris letela bezbrižno i zaboravila na svoje neprijatelje, odnosno na Iron fleet zbog koje je krenula sa prokletim zmajevima u planirani napad, ali njena zanesenost ju je koštala da izgubi svoju bebu. Ispostavlja se da glavnom pretendentu za tron ne funkcionišu moždane komore i događaju se prekidi kad krene u rat, pa s vremena na vreme samo želi da uživa u pogledu dok leti na svojim krvoločnim stvorenjima. Jedan Drakaris za scenariste osme sezone. Posle pretposlednje epizode poslednje sezone ne postoje više izgovori za katastrofalne odluke, poetične smrti i karakterizaciju koja je na nivou petog razreda osnovne škole. 

Najveći problem od samog početka osme sezone, što se zvanično potvrdilo u jednoj od najgorih epizoda otkako je startovala "Igra prestola", je bipolarno ponašanje likova. Dugogodišnji proces rada na izgradnji karaktera i njihovih vođenih poriva je bačen niz vodu, pa su njihove odluke isključivo alat da bi se priča završila onako kako su scenaristi zamislili. Da li ima smisla ono što likovi rade? Ne! Apsolutno ne, ali moraju da odrade sve što inače ne bi uradili da bismo videli kraj.  



Fascinantno potcenjivanje inteligencije publike je doživelo vrhunac odlukom Arje Stark pred kraj epizode, manervisanje likom Džejmija Lanistera i suštinski neutemeljen bes Deneris Targerijen. Iako su događaji u petoj epizodi potkrepljeni fanalom četvrte, oni nisu dovoljan razlog da se glavni akter ponaša kao da je sve vreme patio od teškog oblika psihoze. 

Dobra stvar je što naracija želi da akcentuje posledice ishitrenih odluka i ratnu surovost koja ne mari za empatiju i više dobro, već isključivo za lično. Potpuno je druga stvar što je miljenik severa Džon Snou u svojoj prevelikoj empatiji balaviji od deteta u vrtiću u sezoni prehlada. Njegova važnost u priči sve više pokazuje suštinsku nebitnost i da muka bude veća, scenario ga ne kažnjava za greške koje pravi. Naprotiv, pušta ga da se razvlači kao bala. Molim antibiotik jer imamo infekcijsku upalu.

Naravno, daleko do toga da je sve crno. Epizoda ima svojih blistavih momenata u vizuelnom pripovedanju i fantastičnu scenu u kojoj su Emilija Klark i Lina Hidi po ko zna koji put zablistale glumački. 

Ali, sad je pitanje – da li smo svih ovih godina gledali seriju zato što ima dobru ratnu scenu ili zbog likova i naracije? Ako mene sećanje dobro služi ljudi su uglavnom bili fascinirani likovima, načinom na koji se serija odvija, iznenađenjima i neizvesnošu. Od toga nije ostalo takoreći skoro pa ništa, već jedno letargično ljuljanje na krilima zmaja dok Deneris histerično viče Drakaris i likovi šekspirovski poetično umiru. 



Ljubav prema seriji na stranu, jer greške koje se neprestano nižu su nešto potpuno drugo. Uostalom koliko je kreatorima stalo da naprave poslednju sezonu kako treba govori i plastična šolja kafe koja je uredno živela svoj život u Zimovrelu. Za "Igru prestola" je izgleda odzvonilo, nažalost.