Emotivna pismenost: Veština koja nam pomaže da bolje razumemo sebe i druge

Nekada nam je lako da kažemo da smo ljuti, tužni ili srećni. Mnogo je teže objasniti zašto se tako osećamo, šta nam je u tom trenutku potrebno i kako da reagujemo bez svađe, povlačenja ili reči zbog kojih ćemo se kasnije kajati.

Upravo tu počinje emotivna pismenost

Najjednostavnije rečeno, ona podrazumeva sposobnost da prepoznamo i razumemo sopstvene emocije, da ih imenujemo i izrazimo na primeren način, ali i da primetimo kako se osećaju ljudi oko nas.

Sličan pristup koristi i Yale Center for Emotional Intelligence, koji emocionalne veštine povezuje sa prepoznavanjem, razumevanjem, imenovanjem, izražavanjem i regulisanjem emocija.

Biti emotivno pismen ne znači biti stalno smiren

Emotivna pismenost ne znači da čovek nikada nije ljut, razočaran ili uplašen.

Naprotiv.

Poenta nije u tome da neprijatne emocije nestanu, već da možemo da ih prepoznamo pre nego što potpuno odrede našu reakciju.

Umesto impulsivnog odgovora, osoba može da zastane i zapita se: „Šta me je zapravo pogodilo?“ ili „Zašto me je ovo toliko naljutilo?“

Ta mala razlika često menja čitav razgovor.

Zbog toga je važno da tugu, ljutnju i druge emocije ne posmatramo kao nešto što po svaku cenu treba sakriti. Važnije je naučiti šta nam one govore i kako da ih izrazimo bez povređivanja sebe ili drugih.

Zašto nam je ova veština važna u odnosima?

Mnogi sukobi ne nastaju zato što se ljudi ne vole ili se ni u čemu ne slažu, već zato što ne umeju jasno da kažu šta ih je povredilo.

Umesto: „Osetila sam se zanemareno kada se nisi javio“, razgovor lako ode u pravcu: „Tebi nikada nije stalo.“

Umesto: „Treba mi malo vremena da se smirim“, izgovorimo nešto zbog čega kasnije zažalimo.

Kada bolje razumemo sopstvene reakcije, lakše možemo da objasnimo šta nam smeta, saslušamo drugu osobu i ne doživimo svaku razliku u mišljenju kao napad.

Socijalne i emocionalne veštine stručnjaci povezuju sa samosvešću, emocionalnom samoregulacijom, empatijom, odnosima sa drugima i odgovornim donošenjem odluka.

Emotivna pismenost uči se od detinjstva

Prve lekcije o emocijama najčešće ne dobijamo kroz razgovor, već posmatrajući odrasle.

Dete vidi šta se događa kada je neko ljut, da li se o tuzi razgovara, da li je dozvoljeno zaplakati i kako roditelji rešavaju nesuglasice.

Zbog toga način na koji odrasli govore o osećanjima može biti važan deo emocionalnog razvoja deteta.

UNICEF navodi da razvoj socijalnih i emocionalnih veština može pomoći deci da prepoznaju i izraze osećanja, razvijaju empatiju i lakše upravljaju teškim emocijama.

To, međutim, ne znači da je sve određeno u detinjstvu.

Može li emotivna pismenost da se razvije kasnije?

Može.

Emocionalne veštine možemo učiti i menjati tokom života, a za početak nisu neophodne nikakve komplikovane tehnike.

Ponekad je dovoljno da pre reakcije sebi postavimo nekoliko jednostavnih pitanja:

• Šta trenutno osećam?
• Šta je izazvalo ovu reakciju?
• Šta mi je sada potrebno?
• Mogu li to da kažem bez optuživanja druge osobe?

Nekome pomaže zapisivanje misli, nekome razgovor sa bliskom osobom, a nekome jednostavno navika da ne odgovara na poruku u trenutku najveće ljutnje.

Cilj nije da kontrolišemo svako osećanje, već da emocija ne mora automatski da postane postupak.

Društvene mreže dodatno komplikuju komunikaciju

Emotivna pismenost posebno dolazi do izražaja u digitalnoj komunikaciji.

Poruka nema ton glasa, izraz lica ni govor tela, pa jednu kratku rečenicu možemo protumačiti na potpuno drugačiji način od onoga koji je pošiljalac imao na umu.

Na društvenim mrežama postoji još jedan problem – brzina.

Pročitamo komentar, naljutimo se i odgovorimo za nekoliko sekundi. Tek kasnije shvatimo da možda nismo razumeli nameru druge osobe ili da je naša reakcija bila mnogo oštrija nego što smo želeli.

Zato sposobnost da zastanemo, proverimo šta smo zapravo pročitali i pokušamo da razumemo tuđu perspektivu postaje sve vrednija.

Nije slabost reći kako se osećamo

Emotivno pismena osoba nije ona koja je uvek smirena i nikada nema težak dan.

To je osoba koja polako uči da prepozna šta joj se događa i da o tome govori bez potrebe da napada, potiskuje ili glumi da je sve u redu.

A možda je upravo to jedna od važnijih životnih veština – znati šta osećamo, ali ne dozvoliti da svaka emocija odlučuje umesto nas.