Ostalo

Smeno

Galapagos - Začarana ostrva! Odrekli su ih se i ljudi i vukovi!

Pre nego što su postala Galapagos, ova ostrva su se zvala Las Enkantadas – „Začarana ostrva”. Ličila su na bradavice i bila pokrivena penom, tečnom lavom i čudnim životinjama. „Odrekli su ih se i ljudi i vukovi”, pisao je Herman Melvil. „Glavni zvuk koji se na njima čuje jeste šištanje.”

Galapagos - Začarana ostrva! Odrekli su ih se i ljudi i vukovi! Screenshoot/Instagram



Podešava peraja, proverava ventil na bocama i Džon Vitman prevaljuje se preko leđa u Pacifik. Nedaleko odatle okean zapljuskuje Bigl, jedno od više od stotinu ostrvaca, ostrva i hridi koji čine arhipelag Galapagos. Arhipelag teritorijalno pripada Ekvadoru i prostire se duž polutara. More se odbija od obale i povlači uz obilje bele pene.

Na litici iznad zapenušanih talasa plavonoge blune igraju svoj ples, nespretno poput tinejdžera na svojoj prvoj igranci. A dole na stenju ispod njih izbila je svađa između dva galapagoska morska lava. Sve je to verovatno isto ovako izgledalo i zvučalo i kada je Čarls Darvin doplovio ovamo pre skoro dvesta godina. Ova stvorenja, savršeno prilagođena životu na ovim negostoljubivim ostrvima, deluju kao da mogu da odole svemu, pa i samom vremenu.

Odjednom, Vitman izranja na površinu. „Počinje”, kaže mi s grimasom na licu.

Grabi svoju kameru iz ronilačkog čamca i ponovo nestaje pod vodom. Zaranjam i ja za njim. Na pet metara ispod površine Vitman mi pokazuje rukom na režnjasti koral Porites lobata. Ovaj koral bi trebalo da liči na žutozelenu pagodu, ali umesto toga ovaj blešti svojom belinom naspram rozikaste i zelenkaste pozadine morskog dna. To znači da je izbeljen usled reakcije na previše toplu vodu. Uskoro će biti potpuno mrtav.

Na ovakvim mestima kao što je Bigl Vitman i njegova ekipa tragaju za vidljivim posledicama klimatskih promena. A njih nije teško naći. Oni mere temperaturu ove zajednice morskog dna – i doslovno i figurativno. Za vreme el ninja 2016. godine, najintenzivnijeg klimatskog događaja ovde u poslednje dve decenije, temperatura na ronilačkim lokacijama dostigla je čak 31 stepen Celzijusa. (Inače, temperatura vode oko Galapagosa u proseku je za dva stepena viša od nekada uobičajene.) Vitman, koji već 40 godina istražuje priobalne ekosisteme od Uskršnjeg ostrva do zaliva Mejn, boji se da je ovaj izbeljeni koral samo najava masovnog izbeljivanja (i drugih dramatičnih promena u ovom ekosistemu) narednih godina.
 

Viktor Igo je Žulijet Drue tretirao kao robinju! Ovo je njena priča!


 

ARHIPELAG GALAPAGOS, koji se sastoji od 13 većih ostrva, ima gotovo mitološki značaj. To je bio taj netaknuti raj sa svojim zebama u koji je 1835. godine kročio Darvin i započeo posmatranja koja su mu otkrila (nama takođe) kako je evoluirao život na Zemlji. Njegovo „Poreklo vrsta” uticalo je na „gotovo sve komponente verovanja kod modernog čoveka”, napisao je evolucioni biolog Ernst Majer.

Mada deluju izolovano, ostrva Galapagos ipak nisu imuna na uticaje savremenog života. Klimatske promene stigle su i do kolevke teorije o evoluciji. Legendarne vrste kao što su galapagoske džinovske kornjače, zebe, blune i morske iguane mogle bi da ispaštaju. Slavni ekosistem koji nas je naučio šta je to prirodna selekcija, mogao bi da nas poduči još jednoj lekciji – da nam pruži uvid u ono što se sprema ostatku planete. Ostrva Galapagos su „izvanredna laboratorija za proučavanje reakcije vrsta na klimatske promene”, kaže Vitman.


Pre nego što su postala Galapagos, ova ostrva su se zvala Las Enkantadas – „Začarana ostrva”. Ličila su na bradavice i bila pokrivena penom, tečnom lavom i čudnim životinjama. „Odrekli su ih se i ljudi i vukovi”, pisao je Herman Melvil. „Glavni zvuk koji se na njima čuje jeste šištanje.”

Kitolovci bi natovarili te šišteće kornjače u svoje brodove da bi se njima hranili, napunili burad vodom i otplovili dalje. A da su ostrva bila čudna, to je istina. Odvojena od južnoameričkog kopna sa oko 1.000 kilometara vode, priroda se ovde potpuno razuzdala. Od životinja koje su uspele da sa kopna stignu do ostrva retko koja je opstala. One koje jesu, evoluirale su u različite forme da bi se prilagodile na različite uslove na pojedinim ostrvima. One koje nisu mogle da se adaptiraju, nestale su zauvek.

Ali ovde se sada dešavaju drugačije promene – ne samo evolucionog karaktera. Malo je mesta na Zemlji koja naučnicima pružaju priliku da iz prve ruke posmatraju tako drastične šokove koji potresaju ekosisteme, ponekad uzastopce, za tako kratko vreme.
 

Raspućin i njegovi tajni i čudni recepti za razne bolesti! (VIDEO)


 

Kako se Zemljina kugla sve više zagreva, Vitman s Univerziteta Braun i ostali naučnici pokušavaju da saznaju kako će ovde izgledati budućnost. Verovatno nigde drugde na Zemlji ciklus života i smrti nije toliko dramatično poljuljan klimatskim događajima kao ovde čuvenim los ninjosom i las ninjasom, kada promene u temperaturama, kišnim padavinama i okeanskim strujama izazivaju ekstremna kolebanja vremena i količine dostupne hrane, kako na kopnu, tako i u moru. A predviđa se da se zbog uticaja klimatskih promena el ninjo s intenzivnim kišnim padavinama neće više javljati jednom na svakih dvadesetak godina već na svakih deset.

Po rečima Endrua Vitenberga, fizičara iz Nacionalne okeanske i atmosferske administracije, takođe se predviđa da će se okean blizu ekvatora zagrevati nešto brže od ostalog dela tropskog Pacifika. Predviđa se i porast nivoa mora; po nekim proračunima od 55 do 76 centimetara do 2100. godine. Naučnici takođe misle da će toplije more u hladnoj sezoni smanjiti količinu guste magle zvane garua, koja obavija visinske delove Galapagosa, slične džungli, već 48.000 godina. To može da bude katastrofalno za živa bića kojima je neophodna vlaga iz magle. Isto tako, pošto okeani sve više apsorbuju ugljen-dioksid koji proizvode ljudi, vode oko Galapagosa postaće izrazito kisele, a to može izazvati rastvaranje skeleta korala i mekušaca i drastični poremećaj mreža ishrane u okeanu.

U međuvremenu, Vitman i njegov tim očekuju da se stopa izbeljivanja korala oko ostrva poveća kao rezultat izrazito tople vode koju uzrokuje el ninjo. Tropski okean bez ovih koralnih grebena kao grad je bez velikih stambenih zgrada. Ako njihovo stanište nestane, ribe i drugi morski organizmi koji se oslanjaju na korale neće više imati utočište i nalazište hrane. Bogati ekosistem osiromašiće i neće više moći tako lako da podnosi vremenske šokove, naročito buduće šokove od klimatskih promena. Da stvar bude još gora, ostrva trpe i pritisak sve veće populacije – oko 25.000 stanovnika, uz navalu od oko 220.000 turista svake godine.

Za sada životinje i biljke na Galapagosu uspevaju da prežive ove iznenadne poremaćaje ravnoteže. Međutim, ako počnu da se pojavljuju prebrzo i sa više strana, pitanje je hoće li imati vremena da se prilagode.

 

USIDREN U IDILIČNOM ZALIVU koji liči na one iz turističkih prospekata, Vitman navlači iskrzano ronilačko odelo preko svojih prugastih bermuda. Pre-planuo i žilav od dugogodišnjeg ronjenja, Vitman se s trojicom svojih ronilaca vraća na morsko dno. Jedan od njih nosi sa sobom vodootporni notes i zaviruje u pukotine poput nekog revnosnog popisivača, prebro-javajući morske ježeve Eucidaris thouarsii. Vitma-nov doktorand Robert Lemb prikuplja kamere koje su bile ostavljene da zabeleže ponašanje prolaznika kao što su ribe panamski narednik Abudefduf troschelii i meksički krmak Bodianus diplotaenia. Vitman se kreće po dnu i metodično snima svojom kame-rom. Razigrani morski lavovi unose živost grickajući vrpcu ronilačkog metra kao da je končić za zube.


U proteklih 18 godina Vitman je dva puta godišnje posećivao iste lokacije da bi proučavao kako zajednice koje žive na morskom dnu i oko njega – sunđeri, korali, vitičari, ribe – međusobno funkcionišu. Ostrva Galapagos imaju jedan od najzdravijih tropskih morskih ekosistema na planeti. Koralne zajednice su prave bašte bio-diverziteta. „To je poput šipražja na zemlji”, kaže Vitman, s tim što umesto ptica, korali pružaju utočište krabama i puževima, kao i ribama.

Jedan od razloga zašto su ostrva Galapagos tako jedinstvena i raznovrsna – zbog kojeg, na primer, pingvini dele istu obalu s flamingosima – jeste taj što ostrva kupaju četiri glavne morske struje s različitom temperaturom vode. Duboka, hladna ekvatorijalna podvodna struja, koja putuje 13.000 kilometara preko Pacifika, udara u ostrva i kovitla se oko njih, donoseći na površinu hranljive sastojke kojima se hrane fitoplanktoni. A od njih se zatim dalje grana čitava morska mreža ishrane, kao na nekoj pokretnoj traci.

Za vreme el ninja pasatni vetrovi oslabe. Zbog toga se smanji podizanje i hladne vode i hranljivih sastojaka iz dubine, dok se istovremeno topla voda iz zapadnog Pacifika širi do Galapagosa. Tako pokretna traka maltene stane. Bife se zatvara. Za morske životinje nastaje prava drama. Neka stvorenja prestaju čak i da dišu, dok druga umiru od gladi.


Pojedine populacije još se nisu oporavile od ekstremnog el ninja 1982–1983. godine. Tako se, recimo, smatra da je riba zvana galapagoska damsel riba (Azurina eupalama) potpuno izumrla posle tog događaja. Ipak, od el ninja ima koristi barem kopno zbog obilnih kiša koje natapaju i donose život pustim ostrvima.


 

La ninja sve okrene naopačke. Morski život prosperira dok se onaj na kopnu jedva održava. Ovaj prirodni ciklus koji se stalno ponavlja Vitman poredi sa toboganom: oskudica, oporavak, izobilje, pa opet sve iznova. Tokom Vitmanovog nadzora ostrva Galapagos preživela su tri velika el ninja. Topla voda je 2016. godine izazvala smanjeni rast algi kojima se hrane veće morske iguane.

Vitman se pita: Ako voda ovde bude sve toplija i ako el ninjo postane sve češći, hoće li zajednice na morskom dnu biti pogođene do te mere da više neće moći da se oporave ni kad dođu bolja vremena. I ako se to desi, hoće li se te zajednice pretvoriti u nešto drugo?

Da bi potkrepio svoje mišljenje, posle ronjenja mi pokazuje snimak jednog korala s morskog dna. „Normalno bi bilo da je ružičast”, kaže. A ovako izgleda kao loše nasuti sloj betona. Koralne alge, koje čine ključnu podlogu na kojoj je izgrađena čitava zajednica, nestaju. Zbog čega? Vitman smatra da je topla voda od nedavnog el ninja ubrzala metabolizam morskih ježeva koji se inače hrane algama, tako da su na mnogim mestima potpuno opustošili morsko dno.

U međuvremenu, prugasta salema (Xenocys jessiae) i riba-kreol (Paranthias colonus), nekada vrlo česte ribe koje su se hranile planktonima i bile redovan plen ajkula, morskih lavova i drugih vrhunskih grabljivaca, „postale su neverovatno retke tokom poslednjeg snažnog el ninja”, kaže Lemb.

Mreža ishrane na ostrvima Galapagos usled niza raznih faktora već se toliko menja da se pojedine životinje vrlo teško adaptiraju. Ostrvska populacija plavonogih bluna od 1997. godine skoro se prepolovila. Naučnici misle da znaju i zašto: galapagoske sardele su postale retke (nije jasno zbog čega) u jelovniku nekoliko grabljivaca otprilike u isto vreme. Blune su se preorijentisale uglavnom na ribe poletuše – koje je teže uloviti dok plivaju, a i manje su hranljive. To je kao kad biste prešli s obilate količine krmenadli na mršave zatvorske obroke, kaže Dejv Anderson, profesor biologije s Univerziteta Vejk Forest. A plavonoge blune često ne podižu mlade kad nemaju dovoljno da jedu.

Može li gubitak raznovrsnosti vrsta dovesti do silazne ekološke spirale? „Sa manje vrsta”, kaže Vitman, „manja je i otpornost na razne nedaće.”

Jednog dana u martu 2016. godine ekolog Fredi Kabrera i ja hodamo kroz mračnu visinsku šumu na ostrvu Santa Kruz, najnaseljenijem ostrvu na kome živi oko 15.000 ljudi. Kabrera, stidljivo se smešeći, nosi prljave farmerke i majicu s kornjačom preko srca. Prolazimo pored jedne gromade koja iznenada šišti i uvlači glavu. Uskoro nailazimo na još jednu gromadu, pa još jednu. Džinovskih kornjača izgleda da ima na sve strane.

Nešto niže, blizu sušnih nizijskih delova, Kabrera skreće sa staze, sklanja čvrstu žičanu rešetku sa zemlje i počinje da kopa. Na dubini od 25 centimetara otkopava jednu lopticu. „Ovo jaje ne valja”, kaže Kabrera na španskom. Pažljivo otkopava celo gnezdo. Žičana zaštita od grabljivaca nije bila dovoljna da sačuva ova jaja. „Od ukupno osam, šest je razbijeno”, kaže Kabrera, koji inače radi kao istraživač u Ekološkom programu za kretanje galapagoskih kornjača. „S obzirom na one kiše, ništa čudno.” U januaru 2016. godine, ubrzo nakon početka el ninja, na arhipelag su se sručile velike kiše i poplavile ovaj deo šume, zbog čega su mnoga jaja istrulela i popucala.


A zatim, tu je i pitanje temperature. Kod mnogih reptila važi pravilo: „Ako se inkubacija odvija na relativno hladnim temperaturama, najverovatnije će se izleći mužjak. I obrnuto, ako su temperature relativno visoke, veća je mogućnost da se izlegne ženka”, kaže Stiven Blejk, koordinator pomenutog programa. „Ako će klimatske promene izazvati zagrevanje peska, odnos polova će se dramatično promeniti u korist ženki.” Naučnici na više mesta na svetu, uključujući i Veliki koralni greben i Zelenortska ostrva, počeli su da primećuju ovaj fenomen i kod morskih kornjača.


 

Ukoliko ne uspemo da smanjimo pritisak na galapagosku floru i faunu, ubićemo blunu koja nosi zlatna jaja. Očekuje se da populacije svih sedam životinjskih vrsta koje turisti najviše žele da vide na Galapagosu – kornjača, morskih kornjača, morskih i kopnenih iguana, pingvina, plavonogih bluna i morskih lavova – opadnu usled klimatskih promena. Barem tako predviđaju organizacije Conservation International i WWF u svojoj proceni iz 2011. godine.

JEDNOG DRUGOG TOPLOG JUTRA u brdima, oko 600 metara iznad mora, Hejnke Jeger prati grupu turista do jednog šumarka skalezije. Turistima sve izgleda normalno, ali ne i Jegerovoj. Ona je ekolog, struč-njak za restauraciju pri Fondaciji „Čarls Darvin”, a dužnost joj je da nadzire invazivne biljne i životi-njske vrste na kopnu. Otkako su ostrva otkrivena 1535. godine, ljudi su doneli mnoge strane vrste – neke namerno, na primer koze, svinje, mačke, kao i ukrasne i jestive biljke. A ostale, kao što su glodari, insekti i korovske biljke, doneli su slučajno. Neke od njih, kao na primer kupine, postale su invazivne.

Na Galapagosu danas ima, kaže Jegerova, više od 1.430 unesenih vrsta, uključujući i skoro 800 biljaka. Većina njih ne pravi probleme, ali neke prave. Invazivne vrste se smatraju najvećom opasnošću za Galapagos i jedan su od razloga što je 2007. godine Unesko proglasio ovo mesto „svetskom baštinom u opasnosti”.

Prijatna kao vodič i dobro upućena u problem, Jegerova mi pokazuje crveno drvo kinina (Cinchona pubescens), koje je među sto najinvazivnijih vrsta na svetu. U najvišoj zoni ostrva Santa Kruz ovo drvo zasenjuje i potiskuje domaće biljke, a pošto se time menja i struktura biljne zajednice, pogođene su i endemske ptice kao što je galapagoski burnjak (Pterodroma phaeopygia), morska ptica s neobičnom navikom da kopa jame duboke skoro dva metra da bi se u njima gnezdila.


Hodajući dalje, ona primećuje žbunje invazivnih kupina u šumi. Šuma skalezije pruža utočište čitavoj zajednici orhideja, mahovina i ptica. Na Santa Kruzu je danas preostao samo jedan odsto ovih šuma koje su pre četrdeset godina iskrčene zbog zemljoradnje (danas su zaštićene). A kad se u šumi zapate kupine, one zakrče tle i tako sprečavaju sadnice da rastu i zebe da se gnezde.

Ako u budućnosti vreme bude vlažnije, to će dobro doći čitavoj vegetaciji, „ali verovatno će najviše nabujati invazivne vrste”, kaže Jegerova, i to zato što su prilagodljivije od biljaka koje su usko specijalizovane za opstanak na Galapagosu.

S DRUGE STRANE ARHIPELAGA jedan čamac pristaje uz zabačenu plažu od crnog peska na ostrvu Izabe-la, najvećem od svih galapagoskih ostrva. Frančeska Kaningam iskrcava se iz čamca držeći jedan kavez obavijen crnim platnom. U kavezu su pripadnici jedne od najređih vrsta ptica na svetu i Kaningamova ih upravo vraća kući.

Čuvene galapagoske zebe, poznate i kao Darvinove zebe – postoji 18 raspoznatljivih vrsta (genetska istraživanja su još u toku i verovatno će biti identifikovane nove vrste) – zauzimaju uzvišeno, mada pogrešno, mesto u opštoj uobrazilji kao ključ Darvinovog razumevanja evolucije. U stvarnosti, Darvin nije zabeležio s kog ostrva je pokupio zebe i svoju grešku je shvatio tek kad se vratio kući u Šruzberi, u Englesku. Tako su ptice iz roda Mimus kasnije doprinele shvatanju da jedna vrsta prirodnom selekcijom može da zameni drugu.

Šokovi za biljke i životinje Galapagosa mogu početi da se pojavljuju previše brzo i sa više strana da bi stigle da se prilagode

Jedna od Darvinovih zeba je i takozvana mangrovska zeba puzačica (Camarynchus heliobates), koja danas živi još samo u dva izolovana poteza šume (na ukupno oko 30 hektara). Doseljeni uljezi su ih već pronašli – pacovi koji jedu jaja i Philornis, jedna rođaka kućne muve koja napada gnezda i koja je verovatno doprinela lokalnom izumiranju zebe Certhidea fusca na ostrvu Floreana. Prema jednom istraživanju, larve muve Philornis u gnezdima se množe tokom godina s obilnim kišama, što znači da će u budućnosti biti još više problema. Većina kopnenih ptica ovde voli sredinu – niti premalo niti previše kiše. Jedno drugo skorašnje istraživanje otkrilo je da ptići više ugibaju u vreme jakih pljuskova. Danas je je preostalo manje od dva-desetak parova mangrovskih zeba puzačica.

Noseći svoj dragoceni teret, Kaningamova prelazi bosa preko užarenog peska i ulazi u šumu visokih mangrova. Kako ulazimo dublje u šumu, svetlost je sve slabija, a vazduh hladniji. Nailazimo na jedan drveni kavez za ptice. Izdignut je od šumskog tla i sastoji se od tri ograđene odaje spojene zajedno radi zaštite od grabljivaca. Unutra Kaningamova i njena tri asistenta počinju da serviraju doručak pticama. Zatvaraju vrata kaveza. Kaningamova otvara odaje u kavezu i pažljivo vadi ptiće, jednog po jednog, ukupno njih 15. Stari su svega četiri do osam nedelja i više liče na oblačiće dima od cigare nego na ptice.

Već za nekoliko minuta tri ptića stoje na obodu činije za hranu i cvrkuću punih kljunova. Sledećih šest nedelja Kaningamova i ostali provešće ovde da ih postupno puštaju u divljinu i sprovode druga istraživanja. Da nisu na vreme pokupili i nahranili prve ptiće u sezoni, ptice bi verovatno sve uginule, kaže ona. U poslednje četiri godine naučnici pri Fondaciji „Čarls Darvin” – u sadejstvu s Direktoratom Nacionalnog parka Galapagos i u saradnji sa Zoološkim vrtom u San Dijegu i Darelovim udruženjem za zaštitu divljih životinja – rade na tome da ojačaju populaciju.

Kaningamova ipak i dalje brine. „Svaka promena ili porast nivoa mora mogu da unište ovu šumu”, kaže. Mangrovske zebe puzačice vole da se gnezde u crnim i belim magrovama koje su malo zaklonjene od otvorenog mora. Pitanje je koliko će moći da se adaptiraju ukoliko ove šume nestanu.

Kaningamova je trudna više od tri meseca i malo joj je muka, pa prileže na pod kaveza za ptice i odatle posmatra ptiće. Smeje se kad se ptice prepiru, a zatim se smeši. Kao da je neki težak teret spao s nje. „Vratile su se tu gde im je i mesto”, kaže ona.

Ima još mnogo toga da se uradi. Ipak, barem nakratko, Kaningamova leži tu u prošaranoj senci i sluša ptičice. I na trenutak joj se čini da je to zvuk pobede. 



 

Viber

Autor: O.J
Izvor: nationalgeographic.rs


>