Praznik rada: Sedam priča o 1. maju!

Sećanje na pokolj u Čikagu

Zbog masakra radnika 1886. Druga radnička internacionala proglasila je 1. maj praznikom rada, a crveni karanfili postali su simbol prolivene krvi

Ceo 19. vek bio je obeležen nemilosrdnom eksploatacijom radnika. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18 sati. Štrajkovi su bili česti, ali neefikasni...


Rok državi

Kad su radnici u Kanadi 1884. uspeli da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se takav zakon usvoji i u Americi. Ostavili su i rok - 1. maj 1886. Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD tada je počeo štrajk, u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3.000 ljudi. Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima - i šestoro radnika.

Pred kraj protesta koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila s Trga žitne berze, policija je iznenada izvršila juriš na masu. U tom trenutku neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita s upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih.

U istrazi koja je usledila policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su „svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu“. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su docnije utvrdili da je reč o policijskom provokatoru, nekom Rudolfu Šnaubelu, koji je ubrzo posle masakra pobegao iz SAD.

Na stogodišnjicu Francuske revolucije čiji je moto bio „sloboda, jednakost, bratstvo“, godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, jednoglasno je odlučeno da se od 1890. svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol prolivene krvi u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta.

Posle Oktobarske revolucije 1917, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila je Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje s komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kad slave svoj praznik rada.


Paljenje vatre

Da bi sačuvala svoje pozicije u radničkim masama, Katolička crkva je 1. maj proglasila za Dan Svetog Josipa Radnika.

Danas je ovaj praznik u nekim bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na ovaj dan. U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutro na dan praznika odlazilo se u prirodu i tamo se provodio dan, u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja. U nekim krajevima, veče uoči Prvog maja na brdima iznad naseljenih mesta paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo „Živeo Prvi maj“.Ova parola koja se obavezno uzvikivala otegnuto čula se nadaleko...

 Krvavi Prvi maj

Radnici u Puli 1920. izašli su na ulice uprkos zabrani, pa je posle tuče vojska zapucala na njih i ubila sedmoro ljudi

U godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza, a zatim i strah od komunističkih partija.


Glasanje se ne važi

U strahu od pobunjenih radnika, vlasti evropskih država donosile su zakone kojima je popravljan položaj siromašnih, ali i vodile aktivnu antikomunističku politiku.

I u Kraljevini Jugoslaviji, posle velikog uspeha komunista na izborima 1920, vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na Moru), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović bio izabran za gradonačelnika.

U aprilu 1920. počeo je generalni štrajk železničara, protiv kog je vlast upotrebila vojsku, pa je ceo sistem železnice bio stavljen pod vojnu upravu. Istog meseca, vojska i Žandarmerija ugušile su štrajk u slovenačkom rudniku mrkog uglja Trbovlje i ubile 13 i ranile 40 radnika. Proslava 1. maja 1920. bila je zabranjena.

Pogrebna povorka

S druge strane granice prema Italiji, u Puli, u Istri, održana je proslava radničkog praznika koja će u istoriji biti poznata kao „krvavi Prvi maj“.

Radnici Pule poznati su po svojoj borbenosti i klasnoj svesti. Policija im je posle dužeg pregovaranja dozvolila da održe govor na gradskoj pijaci, a kretanje praznične povorke ograničila je na dve ulice. Kordon vojske s četvoro blindiranih kola blokirao je glavnu ulicu i tu je došlo do prvih čarki s demonstrantima. Počela je tuča, demonstranti su koristili štapove. Nekoliko njih se popelo na krovove kuća i odozgo vojsku gađalo crepovima. Tada je izdato naređenje da vojska puca u masu. Plotun je ubio sedam radnika, a na pločniku je ostalo 126 ranjenika.

Radnici su mrtve preneli u prostorije sindikalne organizacije, a tri dana ranije obavljena je sahrana. Sanduci pokriveni crvenim zastavama proneti su kroz grad. Kad je povorka stigla do mesta gde su poginuli, mrtvi su spušteni na pločnik, a radnički orkestar zasvirao je Internacionalu...

PONIŠTENI IZBORI

U Kraljevini Jugoslaviji 1920. komunisti su na izborima postigli veliki uspeh - pobedili su u 37 opština, među kojima su bili Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Kragujevac... Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, kao i njihovim hapšenjem

 
 Oslobađanje Trsta 

Partizani iz 4. armije pod komandom Petra Drapšina i 9. slovenački korpus 1. maja 1945. ušli su u grad, ali su 12. aprila morali da se povuku. Grad je 1954. pripojen Italiji 



 Parada uz veselje

Velike proslave u čast radnika održavane su do 1957. u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu.



SPREMNI ZA POKRET

Da bi 1. maja sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru. Kuriri bi jurili gore-dole, proveravali situaciju i javljali ko je gde gotov ili još nije, da li je sve u redu, je li sve dovoljno sređeno, umiveno, dostojanstveno i spremno za pokret. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja

 

 Bajka socijalizma 

Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari, piše Barabara Matejčić 


 „Bljesak“ u pet ujutro


Hrvatska artiljerija je u pet sati ujutro 1. maja 1995. zasula granatama srpske položaje u Zapadnoj Slavoniji, a nakon brutalnih ubistava očistila je taj kraj od Srba.

„ZAŠTITA“ AUTO-PUTA

Hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je napad na Republiku Srpsku Krajinu samo „policijska operacija“ kojom se „želi osigurati bezbjednost putnika na dijelu auto-puta od Zagreba do Lipovca“, i da akcija ima „lokalni karakter“


Propast „Prvog maja“

Firmu iz Pirota osnovalo je desetak šnajdera, da bi u svom zenitu imala 7.000 radnika, desetak fabrika i oko 150 prodavnica 

NI KAMEN NA KAMENU

Posle dvostruke privatizacije od „Prvog maja“, osim objekata i mašina, nije ostao ni „kamen na kamenu“ ako se ne računa mali pogon, koji je pod zakup uzeo jedan bugarski biznismen i s vremena na vreme angažovao po tridesetak radnika na šivenju džakova za rasute terete, kao što su žito, kukuruz i slična roba