Kulturno vikanje: Brojna su lica konflikata, bilo na radnom mestu ili u privatnoj sferi!

Konflikti su svakodnevno prisutni u međuljudskoj komunikaciji, bilo da se ona odvija na radnom mestu, bilo u privatnoj sferi. U konflikte spadaju sve one situacije kada jedna osoba izražava svoj zahtev da se druga osoba ponaša na određeni način. Brojna su lica konflikata: od toga da neko kritikuje neku aktivnost druge osobe, preko toga da odbija njenu molbu ili zahtev, pa do toga da se jedna osoba ljuti zbog ponašanja druge osobe, itd.

U odnosu na to koliko je ono oko čega je nastao konflikt važan uključenim osobama, možemo govoriti o tri intenziteta konflikta: manje važni, srednje važni i veoma važni. Što je nešto važnije uključenoj osobi, to je njena emocija snažnija. Poznato je da osećanja nastaju upravo onda kada ljudi procenjuju da je nešto važno, i što im je važnije to je emocija snažnija. To je princip: važnije je snažnije. Prema tome, u srednjim i važnim konfliktima uključeni će doživljavati i izražavati određene emocije, koje će u najvažnijim konfliktima biti veoma snažne.

Nemoj da vičeš na mene

S druge strane, nameće se standard kulturnog dijaloga prema kojem u konfliktima nije poželjno „podizati glas”. To je izraženo u čestom zahtevu: „Nemoj da vičeš na mene!” ili „S kojim pravom ti vičeš na mene!”. Da li to znači da će svaki čovek koji želi da bude kulturan svoju ljutnju i zamerke izražavati smirenim glasom? Da li zaista možemo od ljudi koji su u konfliktu da zahtevamo da ignorišu ili maksimalno kontrolišu svoje emocije?

Stav koji je nama blizak jeste da nije toliko važno koliko je neko uzbuđen tokom nekog konflikta i da li govori energično, povišenim tonom ili možda viče, koliko je važno šta izgovara u tom stanju. Bez obzira koliko su uzbuđeni, ljudi mogu birati svoje reči i tako ostati u okvirima kulturnog dijaloga. Nažalost, kod nas je situacija takva da ljudi svoja snažna osećanja uzimaju kao opravdanje da izreknu ružne psovke, etikete, uvrede i pretnje nasiljem. Svedoci smo niske kulture javnog dijaloga u konfliktima bilo da se on odvija na ulici, bilo na pijaci, u medijima ili u političkom govoru.

Suprotno pojmu „kulturno” jeste pojam „primitivno”. Primitivno ima značenje osnovnog, sirovog stanja, onoga što je prvo nastalo, što je neobrađeno. Kulturno ima značenje onoga što je gajeno, obrađivano, čuvano. Kod nas se često ono što je primitivno poistovećuje sa onim što je autentično, spontano i hrabro, a kulturno sa onim što je izveštačeno i neautentično. Malo dete funkcioniše na jedan prvobitan, primitivan način, a onda ga roditelji gaje, odgajaju kako bi postalo socijalizovano i kulturno. To se odnosi i na razumevanje konflikata, izražavanje emocija i kulturu dijaloga.

Kulturna osoba ulazi u konflikte uvek iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga. Ona razume da je njen cilj da druga osoba promeni svoje ponašanje, i zbog toga u svojim izjavama uvek cilja na njoj neprihvatljivo ponašanje drugoga, a ne napada drugog kao osobu. Ona dobro zna da je konflikt uvek sukob želja, a ne sukob osoba. Zato ona nikada drugog ne vređa, ne upućuje mu razne etikete, ne psuje, ne zastrašuje nasiljem i slično. Ona dobro zna da je njeno osećanje ljutnja, a da je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja druge osobe. Kada je tako, izražavanje uzbuđenja povišenim glasom nije negacija kulturnog dijaloga. To je ono što zovemo „kulturnim vikanjem”.

Bez psovki i uvreda

Preduslov za kulturno ulaženje u konflikte jeste razlikovanje drugoga kao osobe od njegovog ponašanja, ideje koju zastupa, argumenta koji daje, želje koju izražava. Ljudi koji to ne razlikuju ne mogu razumeti konflikte. Izjednačavajući svoje ponašanje, oni ne razumeju šta drugi od njih hoće jer svaki konflikt doživljavaju kao napad na sebe, kao znak tuđeg nepoštovanja, prezira ili mržnje. A kada tako dožive konflikt, oni odgovaraju istim emocijama tako da vređaju, psuju, prete ili čak postaju fizički nasilni.

Da li neko u konfliktnim situacijama reaguje primitivno ili kulturno jeste veoma važan podatak, bilo da je to osoba sa kojom se ulazi u vezu, bilo da je to osoba sa kojom se zasniva radni odnos. Kako pored ljubavi između roditelja i dece moraju postojati i konflikti, roditelji moraju naučiti dete da i tada bude kulturno: „Imaš prava da se ljutiš, ali to moraš da izraziš sa poštovanjem, bez psovki i uvreda”. Pod uslovom i da sami to rade.