Zorica Brunclik se oglasila nakon priča da se razvodi od Kemiša!

Zorica Brunclik i Miroljub Aranđelović Kemiš u srećnom su braku tri ipo decenije. U opštini su se venčali 1983. godine, a sedamnaest godina kasnije svoju ljubav su krunisali u Ruskoj crkvi u Parizu. Pevačica smatra da njihovu bajku niko i ništa ne može da poremeti:

"Ne znam kakvi su drugi brakovi i životi o kojima samo imam priliku da da slušam, ali ja bajku doživljavam na drugačiji način. Ova moja je realna. Čine je dva partnera koja se razumeju i kojima je stalo da budu zajedno, koji traže kompromis i koji znaju kada treba povući ručnu, kada treba nešto reći i šta treba učiniti jedno za drugo. Izgleda da smo se Miroljub i ja sreli i da smo oboje dovoljno pametni i mudri da znamo da ne potrošimo, kako je Duško Radović rekao, našu ljubav. Mi smo je dobro rasporedili. Vodimo računa o porodici, jer su nam deca najvažnija. S druge strane, nisam znala da ljudi toliko prate naš brak. Kao da čekaju da se tu nešto slomi, da se nešto dogodi, da uđemo u statistiku. E kod nas toga nema. Sledeća godina će biti u našem znaku, 29. juna je moj koncert na Tašu, kojim ću obeležiti 45 godina rada, navršiće se tačno 25 godina otkako imam ovu boju kose i tri i po decenije braka. U prevodu, slavim 100 godina uspeha."

Prisećajući se svog venčanja u Parizu, dodaje da je imala lepu belu koktel haljinu i da su izabrali prestonicu Francuske zato što im kumovi tamo žive:

"Uz to, ne bih podnela da se, da smo se ovde venčali, taj meni važan dan pretvori u nešto banalno. Ipak, i tada su novinari saznali gde sklapamo brak".

Zorica priznaje da postoje stvari zbog kojih se u životu kaje:

"Reč je o onim situacijama koje nisam ranije prekinula ili u kojima sam ćutala jer sam želela da ostanem fina. Kajem se što nisam naučila da opsujem onoga ko je to zaslužio. Ali grabim sve od života i dosad mi je sve tako brzo prošlo. Ljubav je ljubav, i ona se ne razlikuje ni u jednim godinama. Kad vidim ljude koji se gledaju toplo, koji su zaljubljeni, bude mi baš drago. Meni se ljubav desila i što je najvažnije, dešava mi se i dalje. Kada bih razmišljala o tome kako mi mladost nedostaje, uvenula bih. Dovoljno sam mladosti rodila i bilo bi veoma ružno da za njom i sama patim. Recimo, čuvam stvari koje sam nekada nosila. Nedavno je moja ćerka obukla jednu moju haljinu, pa sam se setila kako je meni stajala. Takve situacije bude mi neke divne uspomene, vrate mi se neke lepe slike."

Za Kemiša i sebe kaže da su hedonisti, da u toku godine promene kontinente, države i da najmanje spavaju u svom krevetu ali mu se ipak uvek vraćaju.