Gde je granica pristojnosti: Trošiti sebe zbog drugih ili povući crtu?!

Mnogi ljudi su od malena naučeni da žive prema nekim duhovnim vrednostima, da pomažu drugima, da uvek budu ljubazni i darežljivi pa čak i preko svojih mogućnosti. Ovako naučeni obrasci, usađeni još u detinjstvu nam nagoveštavaju da će sve biti u redu ako se potčinjavamo drugima, ako druge stavljamo ispred sebe. Da li je ovo stvarno rešenje za srećan život? Naravno da nije! Mnogi ljudi su previše u strahu ili premalo svesni osećanja i potreba drugih ljudi da bi mogli poštovati lične granice drugih. Većina će svesno iskoristiti vašu slabost i popuštanje na svako njihovo insistiranje da uradite upravo inako kako oni traže od vas. Ovako se osoba koja pokušava da stalno bude ljubazna i pomaže drugima može vrlo lako dovesti u situacije da brojni ljudi to očekuju i traže od nje, time je iscrpljujući. U ovakvim odnosima ne postoji obostrano davanje i primanje, niti pravo uživanje u odnosu ma kakva povezanost da je u pitanju. Ipak, veliki broj ljudi radi sve ili jako puno ne bi li zadovoljilo očekivanja okoline na štetu svojih osećanja i time dovodi sebe do frustracije i besa. Kako su frustracija i bes socijalno nepoželjni, osoba koja zadovoljava potrebe drugih na svoju štetu, oseća veliku nelagodu zbog sopstvenog besa. Potiskujući bes, nećete ništa dobro sebi doneti. 

Ako se nađete u ovakvoj situaciji morate znati da niste nikome dužni svoje vreme, ljubav, pa čak ni prijateljstvo. Ovo je opasan teren, gde nismo sigurni kako da postavimo granice i šta u kom odnosu želimo, a šta ne. Osećamo krivicu ako ne ispunimo ono što se od nas traži jer smo navikli da dajemo i nismo na vreme neke osobe smestili tamo gde treba da budu. Naši roditelji verovatno nisu baš svima delili novac ali mnoga deca gledaju roditelje kako troše vreme i energiju na osobe sa kojima zapravo ne žele da budu, provoditi vreme i posvećivati im emocije i lažno razumevanje kako ih ne bi uvredili. Na taj način indirektno, a nekad i prema direktnim uputstvima, učimo da se ponašamo isto. Često je najbolji način da nekome pomognemo da ga odbijemo od sebe, da ne dopustimo da se “kači” o nas i crpi nam vreme i energiju. Nažalost, nismo uvek svesni koliko pomoć drugom može imati oblika i da direktno “pružanje ruke” nekada može doneti mnogo više štete nego koristi. 

Veliki broj  ljudi još uvek nema razvijen osećaj za ravnotežu davanja i primanja. Zrela komunikacija ne mora uvek da podrazumeva trud da se druga osoba oseća dobro i da moramo da izbegavamo da je povredimo, a da pritom povređujemo sebe. Volite i poštujte ljude oko vas ali pre svega poštujte sebe i svoj život.