Ispovesti

Ljubav & Sex

Jeziva ispovest mlade mame: Želela sam da ubijem svoju bebu!

Svaka novopečena mama susreće se sa postporođajnom depresijom. U tim trenucima, imate utisak da nemate snage da se brinete ni sami o sebi, a kamoli da vodite računa o malenom biću koje je tek došlo na svet.

Jeziva ispovest mlade mame: Želela sam da ubijem svoju bebu!



Iako mnoge žene često ne žele da nakon porođaja imaju ovakvih problema, ova mlada mama odlučila je da hrabro svoj traumatskiperiod podeli sa javnosti: "Izvadila sam je iz kade i počela brisati peškirom. Njene male ruke, noge, stomak, crnu kosu… Kad su mi ruke bile oko njenog vrata odjednom sam, iz čista mira, pomislila – sad bih je mogla udaviti, jednim jedinim stiskom. Ne znam zašto sam to pomislila. Trajalo je tri sekunde i više mi nije izlazilo iz glave. Jednostavno nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome kakva sam ja mama i osoba kojoj tako nešto može pasti na pamet. Doktor mi je objasnio da se to zove prisilna misao. Ova je bila prva. Nakon nje samo su krenule druge i sve su bile jednako užasavajuće. Bila sam uverena da se pretvaram u ubicu. 

U tom trenutku već sam neko vreme bila loše. Prvi lekar kod koga sam otišla ladno mi je rekao da imam postporođajnu depresiju. Drugi mi je uvalio pet vrsta lekova, neki su me dizali, neki spuštali, nisu puno toga učinili.

Danas o svemu pričam sa svakim ko želi da sluša. Mislim da pomažem, nekoj drugoj ženi koja prolazi kroz isto sranje u kojem sam se ja topila godinu i po dana, i sebi, jer pričanje me oslobađa. Da li želim da, danas sedmogodišnja predivna, jaka, ludo zabavna i genijalna ćerka pročita da je mama u jednom trenutku možda nije želela? Da se nisam snašla, da me izluđivalo njeno plakanje, da sam sve više mršavila, da sam nakon što se ona rodila, pala u postporođajnu depresiju toliko jaku da sam pola vremena živela u bolesnom strahu, a ostatak u potpunom mrtvilu. Ne, ne želim da to ikad pročita.

Sećam se kad sam je prvi put uzela u ruke u porodilištu. Dali su mi je nakon porođaja, znala sam šta trebam da radim. Sve sam to već prošla tri godine ranije s njenom sestrom, ali ovo je bilo drugačije. Ja sam se osećala drugačije. Obožavala sam svoju prvu ćerku, bila sam godinama posvećena samo njoj, našoj maloj familiji i obožavala sam što sam mama. Ali nisam sebe nikad zamišljala kao mamu dvoje dece u nekom udaljenom zabačenom kvartu, s čovekom koji radi od jutra do mraka i na kojeg, kad su klinci bili u pitanju, nisam mogla previše računati. Bilo je kasno. Svi su već znali, svi su oko mene bili uzbuđeni pa sam postala i ja. Nadala sam da će onaj osećaj proći.

Očaj, usamljenost i večita neispavanost nisu mi pomagali. Moja druga ćerka je bila teška beba. Vrištala je stalno, neprekidno bila gladna, premeštala sam je s jedne si.e na drugu, ništa nije pomagalo. Bile bismo budne celu noć, onda bi došlo jutro, onda bi muž otišao na posao a ja ostala sama s novorođenčetom i trogodišnjakinjom u stanu u soliteru na drugom kraju grada, udaljena od svoje familije, od ljudi, svega. I tako svaki dan, ceo dan. On bi dolazio kasno uveče, odlazio rano ujutro. Bila sam sama i nesrećna.
Onda mi se dogodila i neka glupa crevna viroza zbog koje sam završila na infektivnoj. Sećam se da sam bila potpuno očajna, sve vreme sam sebe krivila, kakva sam ja to majka, ja moram biti kod kuće i dojiti svoje dete, a ja ovde ležim zbog obične crevne viroze.
 
Uporno sam se upoređivala sa svojom mamom. Ona je bila vrlo jaka, genijalno je kuvala, bila je najbolja i najjača mama na svetu. Ja sam, barem sam samu sebe u tom trenutku tako videla, bila slaba, nesposobna, nisam znala da kuvam, nisam znala ništa. Ove tri godine pre, koje sam provela kao srećna i dobra mama kao da su nestale. Kad se nakon svega dogodio i onaj lucidan san, to je bilo to. Sve je krenulo nizbrdo. Od tada se svega sećam u nekim epizodama, segmentima, povremenim licima, rečima… Ne znam kako bih to opisala tačno.

Zamolila sam neki dan svog, sada već bivšeg muža, da mi priča o tom periodu, o svim tim delovima kojih se ja ne sećam, koje kao da nisam ni doživela. Pričao mi je da sam stalno plakala, da sam postala troma i lenja, ništa mi se nije radilo, ništa nisam htela, ništa me nije radovalo. Kaže da je znalo biti zastrašujuće. Došao bi kući, a ja bih sedela na kauču, pogurena i uplakana, dok bi se starija ćerka sama igrala u ćošku u prašini. Prolazi me jeza kad to pokušam da zamislim.
 
Da se razumemo, ja sam pomoć potražila brzo, već negde tamo nakon one epizode sa snom. Shvatila sam da mi se nešto događa, da postajem sve tužnija i usamljenija. Prvi doktor mi je rekao da imam postpartalnu depresiju i anksioznost drugi mi je samo uvalio gomilu lekova i potpuno me ušlogirao. Nakon njega sam otišla kod trećeg, ista stvar. Većinu vremena bila sam prilično katatonična. Obavljala sam oko dece sve što sam morala, po nekom automatizmu, ali osim toga baš ništa drugo. Kad sam se vratila na posao nakon porođajnog, uglavnom bih tamo provela dan samo sedeći.
U nekom trenutku završila sam i u Vinogradarskoj. Bila sam tamo tri nedelje, sećam se da bih svaki dan dobila svoju dozu lekova, čekala bih svoj red kod psihologa.
 
I to bi bilo to, dobila bih svojih pet minuta s njom, svaki dan ista pizdarija. Ne znam kome je to moglo pomoći, ali meni svakako nije. Pred kraj je napokon i kulminiralo. Najstrašnije misli koje nikako nisam mogla izbaciti iz glave. Prva je bila ona s ćerkom nakon kupanja. Ta me razvalila i onda su samo krenule. Svaki dan bih imala drugu, ponekad i više njih.

Videla bih nož i zamislila da probadam nekoga. Videla bih trudnicu na putu i pomislila da joj ubijam dete u utrobi. Videla bih staricu i pomislila: “I tebe bih mogla da ubijem.” Videla bih prozor i pomislila: “Mogla bih skočiti.”
Jedan dan sam zamolila muža da skloni sve noževe negde gde ih ja ne mogu naći. Drugi sam ga zamolila da odnese sve lekove. Ozbiljno sam počela da se plašim da bih mogla nešto napraviti kad sam pročitala u novinama vest o ženi koja se bacila sa zgrade s detetom u rukama. Možda je i ona poput mene bila sasvim okej pre. Možda sam stvarno sada toliko luda da sam u stanju uraditi nešto grozno.
 
U jednom trenutku bilo me je strah da guram kolica s ćerkom od vrtića do kuće sedam minuta jer nisam bila sigurna hoću li pomahnitalo skrenuti s njima na put i pod auto. Na kraju me je spasilo nekoliko stvari. U jednom trenutku sam završila kod Julije, psihološkinje koja je kod kuće, na crno, primala pacijente. Sećam se da sam tad pred kraj već i konstantno povraćala jer od stalnoga grča nisam mogla ništa zadržati u sebi. Pozvala je na razgovor i celu moju porodicu, nanjušila je da imam dominantnu mamu i da mora razgovarati s njom. Razgovarala je s mužem, videla decu… Jedina je imala konkretan plan šta će sa mnom. I stalno mi je govorila: “Uspećeš. Ti ćeš se izvući. Znaš zašto? Jer imaš ovo dvoje dece zbog kojih moraš uspeti.”
 
Žena mi je napokon dala neko svetlo. Počela je da me skida s lekova, dala mi je da pišem svaki dan šta sam uradila, pa makar to bilo samo – navukla sam čarape i skuvala sam kafu. Tako sam davala sadržaj danu, da se ne osećam beskorisno. S vremenom je stvari koje sam radila bilo sve više.
Išla sam na plivanjea akupunkturu, jogu, autogeni trening… Sve sam probala. I čini mi se da sam od svega uzela pomalo. I danas kad se unervozim, pre spavanja radim vežbu koju sam naučila na autogenom treningu i jednostavno zaspim. Najvažnija stvar bila je da shvatim da moje užasne misli nemaju nikakvu moć. I da nisam jedina kojoj se događaju, samo ih ostali ljudi naprosto odbace kao glupost, a ja od šoka što sam nešto uopšte pomislila, po njima divljački kopam.
 
Zadnju ulogu u ozdravljenju odigrali su proleće i jedan harmonikaš. Zvuči smešno. Savršeno bistro se sećam tog dana. Izašla sam na ulicu, sela sam na kafu na terasu kafića, osećala sam sunce kako me greje kad je došao ulični svirač i u sat vremena izređao valjda sto balada. Ja sam samo sedela, buljila u njega i slušala ga. Osećala sam kako nestaje sve loše, sve ludo, sve odvratno i ostajem napokon samo ja. Stara ja. Posle sam ga jednom srela u gradu i zahvalila sam mu. Sad znam da sam očito tada bila spremna biti bolje i on mi je svojom muzikom na tom suncu pružio savršen trenutak. Napokon sam bila bolje.Danas ima trenutaka kad se bojim da ću opet pasti. Do nedavno sam se bojala da se približim prozoru jer nisam bila sigurna šta ću učiniti. Još se ponekad bojim da nekim stresnim životnim situacijama nisam dorasla. A onda opet, kad malo bolje razmislim, čini mi se da tek sada jesam".

Viber

Autor: J.B.
Izvor: Svet Plus/Telegraph.hr

Povezane vesti:

Komentari